ИНТЕРВЈУ Млађан Ђорђевић: КиМ је суштина српског националног идентитета

За наш портал говорио је Млађан Ђорђевић, председник покрета “Ослобођење”. О животу и детињству на КиМ, о политици према јужној покрајини и још много чему, можете прочитати у интервјуу који следи.

Укратко, ко је Млађан Ђорђевић?

Ђорђевић: Млађан Ђорђевић је Србин из села Смаћ код Призрена, оснивач покрета Ослобођење и неко ко чврсто верује да Србија може да буде јака, богата, суверена, војно неутрална и слободна земља којом не владају мафијашко-политички кланови већ одговорни људи које народ слободно изабере.

Недавно сте основали покрет Ослобођење, који је циљ оснивања тог покрета?

Ђорђевић: Наш циљ је ослобођење Србије. Ослобођење од издаје коју ова власт чини већ осам година у погледу трговине суверенитетом Србије и одрицања од Косова и Метохије; ослобођење од пљачке и черупања Србије на сваком нивоу; и ослобођење од недемократије и неслободе, од овог ауторитарног режима који нам је наметнут као оперативни механизам у коме СНС остварује издају и пљачку. Важно је да напоменем, наш покрет се не бори за власт – ми се боримо да сменимо власт и размонтирамо овај криминални систем. Па да онда, када Србија опет буде слободна, странке и покрети могу да се кандидују са својим програмима, а народ ће без притисака и уцена да бира на демократским и поштеним изборима.

Ви сте рођени и одрасли сте на Косову и Метохији, реците нам нешто више о Вашем животу на КиМ?

Ђорђевић: Рођен сам и одрастао у селу Смаћ, између Призрена и Суве Реке. Моја породица и по оцу и по мајци (Николић) је тамо живела до 1999. године, али су сви отишли када се повукла и наша војска с Космета. Иако имам 57 година, до данас се сећам многих детаља из тог периода. Сећам се другова из детињства, одлазака на пијацу средом у Призрен, спавања поред бостана у пољу у јулу и августу, купања у Стара-реци, звука кукуруза на ветру и укуса првог грожђа, које је стизало у јулу и које смо звали јулски. Сећам се и Пере
хармоникаша и игранки у селу, песме „Што ми је мерак“ и првог плеса уз плочу Демиса Русоса. Сећам се ваздуха са Шаре и хладне воде са Шадрвана када сам као дете одлазио у варош. Сећам се да су тих шездесетих и седамдесетих година Срби и Албанци још увек у Метохији, макар у мом селу, живели складно. У Смаћу, у ком су тада, као и данас, живели Албанци католици, било је потпуно нормално да једни друге посећујемо за славу и друге празнике. Причали су ми старији да су и наше комшије, иако католици, славиле славу, махом Светог Николу. За време НАТО агресије ниједан Албанац из Смаћа није напустио село или био угрожен на било који начин, јер су их Срби чували. Нажалост, по завршетку рата, по причи мојих комшија, у село су дошли Албанци са стране и попалили све српске куће. Тако до данас у Смаћу на имању моје породице стоје остаци спаљене куће, разваљене капије и посеченог дуда. Одем неколико пута годишње да обиђем имање, посетим срушену цркву Светог Илије и запалим свећу на гробљу. Све ме то нераскидиво везује за Смаћ и баш зато ништа од свега тога није на продају.

У Вашим изјавама у медијима, у последње време, често сте говорили о окупираној јужној српској покрајини, реците нам које је по Вама најбоље решење за Косово и Метохију?

Ђорђевић: Решења за статус Косова и Метохије јасно стоје у Резолуцији Савета безбедности 1244 и у Уставу Србије. Председник Србије, ко год то био, има обавезу да се придржава тих докумената, а не да мешетари и тргује суверенитетом своје земље, људима и територијом као на пијаци. Покрет Ослобођење се обавезао да ћемо, када будемо били у прилици да вршимо власт у Србији, поништити све незаконите и штетне споразуме који је актуелни режим потписао са Тачијем, Харадинајем и осталим ратним злочинцима над Србима. Залажемо се и за повратак контингента од 1000 припадника наших служби безбедности који је гарантован Резолуцијом 1244, а што је најважније – да се Србија никада не одрекне права да свим средствима брани своју територију и свој народ. Све државе света имају то право, па мора и Србија.

Да ли Срби треба да буду у илегалној, сепаратистичкој тзв. влади, терористичке творевине “Косова репубљик”, иако држава Србија не признаје независност КиМ?

Ђорђевић: Одговор се налази у самом Вашем питању. Ипак, треба направити разлику између људи који су у том илегалном и накарадном „систему“ покушали да раде на томе да остваре интересе Срба и осигурају опстанак српске заједнице, и са друге стране мешетара и мафијаша из Српске листе који служе да заокруже независност тзв. Косова по плану Александра Вучића. Подсетићу вас да су ти људи подржавали сваку владу ратних злочинаца и нису их напуштали ни када су доношене одлуке о хапшењу Срба и притисцима на њих, или оне којима је „Косово“ удаљавано од Србије, попут увођења такси. То су људи који и данас бране одлуку да енергетски систем на северу Косова пређе у албанске руке и нападају критичаре тог потеза. Јасно Вам је за кога они раде када имају такав став.

Да ли држава довољно чини за Србе на Косову и Метохији?

Ђорђевић: Од 2012. године када је дошао на власт, Александар Вучић је тзв. независном Косову предао царине, формирао им је граничне прелазе, предао је српско правосуђе на северу Косова, силом је интегрисао српске судије, тужиоце и полицајце у приштинске институције, предао је телекомуникације и позивни број, допустио је Косову чланство у низу међународних организација, као и у спортским савезима попут Међународног олимпијског комитета или ФИФА. Почетком децембра је предао енергетски систем и снабдевање Срба на северу електричном енергијом оставио на милост и немилост Албанцима. У септембру је потписао Вашингтонски споразум, којим је позвао Израел да призна независност Косова, обавезао се да ће прекинути кампању повлачења признања независности и на крају, обавезао се да ће након истека периода од годину дана Косово моћи несметано да улази у међународне организације. Оно што ова власт чини за Србе на Косову и Метохији је да их интегрише у независну албанску државу, у чијем стварању СНС итекако учествује. Зато и тврдим да Вучић заједно с Едијем Рамом ради на формирању Велике Албаније: први корак ка томе било је предавање енергетског система на Косову албанском енергетском блоку. Мини-Шенген је део исте те приче.

У последње време у медијима се појавила вест да је држава Србија предала електро-енергетски систем на северу Косова и Метохије Албанцима, док се с друге стране у медијима појављује вест да је то лаж, шта је права истина?

Ђорђевић: Наш покрет је први објавио ту вест почетком децембра, иако је власт покушавала да целу ствар обави „испод стола“, далеко од очију јавности. Снабдевање електричном енергијом је 14. децембра прешло у руке приштинске фирме КОСТТ, тога дана су „енергетску независност“ отворено у медијима славили и Авдулах Хоти и Еди Рама. Албанцима смо дали не само систем у који је Србија улагала деценијама, већ и руднике и сву имовину од непроцењиве вредности, а још важније – оставили смо Србе на северу на милост и немилост албанском снабдевачу, који ће сада наплаћивати и сећи струју арбитрарно, и плашим се да ће то користити као још један вид притиска на српску заједницу. Влада у Београду се није ни трудила да демантује ову издају, слали су несрећног Петра Петковића званог Петко да као папагај понавља да ће „бити струје“, иако то није суштина проблема. Након притиска, Вучић је одржао састанак са директорима ЕПС, ЕМС и
представницима Српске листе, на коме се обавезао да ће у року од 72 сата јавности презентовати закључке. Од тада до момента писања ових редова је прошло више од 10 дана, а од њих ни трага ни гласа. Предали су енергетику и завукли се у мишје рупе зато што нам од заклињања Аце Србина да неће дати Газиводе, Трепчу, Брезовицу и Валач није остало ништа.

Шта је ближе истини о називу прелаза, који дели јужну покрајину и централну Србију, да ли је тај прелаз више личи на административни или на гранични?

Ђорђевић: До 2012. године су били административни, а од 2012. су нажалост ближи граничним, и таквим их је учинио режим Александра Вучића. Међутим, ја их никада нећу назвати границом, јер унутар Србије не постоје никакве границе.

Какво је Ваше мишљење о повлачењу српских институција са простора окупираног Косова и Метохије?

Ђорђевић: Србија је до 2012. године итекако била присутна на територији Косова и Метохије. Тамо где је било могуће и тамо где је било српског становништва – и не само српског, узмите у обзир нпр. поносне и пркосне Горанце на самом југу Косова и Метохије, тамо је постојала држава Србија са многим атрибутима државности. Ми смо у српским општинама имали и телекомуникације, и енергетику, и цивилну заштиту, и локалну администрацију, и правосуђе, и полицију. Од тога нисмо хтели да одступимо ни корак. Размонтиравање присуства државе Србије на Косову креће од 2012. године. То је уосталом један од разлога зашто је запад подржао Вучићев долазак на власт – обећао је да ће им испоручити све што траже. Данас, осам година касније, јасно се види колико је дао и зашто га подржавају.

Да ли је тзв. “Бриселски споразум” штетан или користан за Србе?

Ђорђевић: Њиме смо дали све, а добили смо само празно обећање о Заједници српских општина, која седам ипо година касније још није формирана, чак ни као удружење грађана. Наравно да је тај споразум штетан и не само то: он је и у супротности с нашим Уставом. Професор Мировић наводи да је на преко 60 места тај споразум прекршио наш највиши правни акт. За такав облик велеиздаје ће Вучић морати да одговара. Ниједан аспект тог споразума не иде нама на руку.

Ви сте били саветник бившег председника Србије Бориса Тадића за Косово и Метохију, шта сте ви у свом мандату урадили за Косово и Метохију?

Ђорђевић: Пре свега да разјасним, у периоду од јесени 2008. до 2012. године ја сам био саветник председника који се бавио односима са Србима у региону и верским заједницама. Нисам се у том периоду бавио Косовом и Метохијом, осим кроз односе са Српском православном црквом, где је пружана велика материјална и хуманитарна помоћ како цркви, тако и српском народу у покрајини. У том периоду је такође постојало засебно Министарство за Косово и Метохију које се директно бавило радом на пољу инфраструктуре, социјале и одржавања државног система Србије у оним деловима Космета где је то било могуће. Лично, Косовом и Метохијом сам се директније бавио у периоду од 2004. до 2008. године, кроз рад у Народној канцеларији председника Републике. Тада смо кроз хуманитарне активности и пројекте подигли, опремили или реновирали вртиће, школе, библиотеке, здравствене установе, спортске хале, домове и станове повратника у српским срединама у покрајини. Тада сам највише и обилазио српска села и енклаве, од Врбице и Новака, до Старог Грацка и Доњег Кормињана. У то време смо изградили обданиште у Штрпцу, спортске хале у Зубином Потоку и Лепосавићу, реконструисали и доградили амбуланте у Бабином Мосту и Угљарима, школе у Липљану, Новом Насељу, Скуланеву, Радеву и саградили на десетине станова и кућа за наш народ. Заиста сам поносан на тај период мог рада. Такође, нашем народу на Косову и Метохији се до данас трудим да помогнем кроз хуманитарну организацију „Наша Србија“, која стотинама деце с Косова и Метохије која су током ратова остала без једног или оба родитеља пружа психо-социјалну и материјалну помоћ. Осим тога, сваке године за њих организујемо дечји камп „Школа пријатељства“ на Тари, куда доводимо децу из енклава, где радимо са њима и трудимо се да макар на кратко забораве сурову реалност у којој нажалост живе.

Да ли држава Србија треба да прогласи окупацију Косова и Метохије?

Ђорђевић: УНМИК је дошао на Косово на основу и у складу с Резолуцијом 1244, али база НАТО у Бондстилу, на коју ми нисмо дали сагласност, је јасан знак да је данас део српске територије окупиран. Нема пуно таквих примера у свету. Србија за почетак треба да инсистира да су Косово и Метохија неотуђиви део њене територије и да чак и илегалне власти у Приштини у свом међународном општењу морају да користе одредницу по Резолуцији 1244. Тога се рецимо Александар Вучић одрекао у преговорима пред Доналдом Трампом и у Вашингтонском споразуму у септембру. То је био први пут да српске власти преговарају са Приштином без ознаке 1244, којом се оспорава једнострано проглашена независност Косова.

Шта за Вас представља Косово и Метохија?

Ђорђевић: Косово и Метохија представљају суштину српског националног идентитета, место одакле смо поникли и којем ћемо се вратити. У Космет и косовски завет су уткани наша историја, традиција, духовност. За мене су Косово и Метохија и завичај, сећања на породицу, претке, детињство и младост. Космет је срж нашег суверенитета, правде земаљске и небеске, наш основни национални интерес, место у ком се сусрећу наша прошлост и наша будућност. Везаност за Косово и Метохију читавог српског народа се не може рационално објаснити, она је ту и вечно ће, док год постоји иједан Србин на свету, постојати кроз нас.

Када бисте Ви сутра дошли на власт, да ли бисте вратили српске институције, војску и полицију на Косово и Метохију?

Ђорђевић: Свакако бих радио на томе. На повратку институција за почетак, а безбедносне службе би свакако биле у приправности за повратак у складу са ситуацијом на терену и међународним околностима. Али за почетак бих поништио све штетне споразуме које је ова власт потписала у последњих осам година и у којима је предала огроман део суверенитета Србије Албанцима.

Да ли бисте наставили преговоре са албанским сепаратистима?

Ђорђевић: Има много примера и из прошлости и из садашњости да Срби и Албанци могу да живе заједно. Питају ме често, и то они квази-либерални кругови, поготову у Београду: „а шта ћете сутра с милион и по Албанаца у Србији?“. А зашто би то био проблем? Више пута сам истицао и то и сада чиним, да немам никакав проблем да сутра Албанац с Косова буде министар у Влади Србије, док год признаје ову земљу као своју. Зашто би неки Албанац био ишта гори од Мађара, Хрвата или Бошњака? То је неки циљ који се мора постићи – да кроз неко време дођемо до тога да Албанци с Косова признају Србију као своју земљу која ће се о њима старати као о свим другим нацијама које живе овде и обезбедити им пуно поштовање свих грађанских права, док год они према Србији испуњавају своје обавезе. То је идеал на коме бих радио, јер данас Срби са севера Космета одлазе бежећи од српских мафијаша под заштитом издајничке „Српске листе“, док Албанци одлазе због терора ратних злочинаца. То мора да се промени, јер док Србијом и „Косовом“ владају ратни злочинци и ратни хушкачи, људи крвавих руку и крвавих језика, искрен дијалог није могућ, јер и једнима, и другима одговара одуговлачење преговора како би као део балканске криминалне хоботнице могли да наставе да пљачкају. Зато је предуслов за отворене разговоре смена режима и у Приштини и у Београду. Али чак и тада, наравно да нема и не сме бити никаквих преговора о статусу, нема преговора на нивоу председника државе или владе, нема преговора са оптуженима или осуђенима за ратне злочине над Србима и нема преговора ван оквира Резолуције 1244. То је наш чврст став. Може се преговарати о стандардима и техничким појединостима, са техничким лицима или чиновницима, као што је то био случај пре 2012. године, и може се преговарати само у јасном оквиру у коме се Косово и Метохија сматрају саставним делом Србије, а такав је истакнут у Резолуцији СБ УН 1244.

Господине Ђорђевићу, хвала Вам на разговору.

Ђорђевић: Хвала Вама. Догодине у Призрену!

Аутор: identitet.rs