ИНТЕРВЈУ Бранка Зечевић: КиМ је оаза православља, духовног мира и љубав према Богу


Фото: Приватна архива
Имали смо прилику да разговарамо са познатним етно појцем из Подгорице, Бранком Зечевић. У интервјуу који следи, можете прочитати о њеној љубави према музици, о томе како је настала њена позната песма “Светиње”, која је заузела посебно место у срцима многих. Такође смо рзговарали о нашој Светој земљи, Косову и Метохији.
Укратко, ко је Бранка Зечевић?
Бранка Зечевић: Имам 21 годину, поријеклом Васојевка, подгигла сам се и живим у Подгорици. Студент сам треће године Архитектонског факултета. Поред студија, бавим се пјевањем изворне и народне музике и активни сам члан фолклорног ансамбла ,,Црна Гора”. На тај начин се трудим да чувам и његујем све оно што је везано са богатом тадицијом мог народа, те да ове вриједности бар мало пренесем и другима.
Ви сте познати етно појац, чије песме слуша читава Црна Гора, Србија и регион, реците нам када је код Вас почела да се јавља љубав ка музици?
Бранка Зечевић: Љубав према музици се појавила још од малена. Прве музичке кораке сам започела при храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у хору Светог Козме Етолског, код драге професорице Ане Ненадић. Упоредо сам похађала и часове вјеронауке код оца Мирчете Шљиванчанина. Ту сам се сусрела са духовном музиком и црквеним животом уопште. За те музичке почетке ме можда везују и најљепше успомене. Недуго затим сам ушла у свијет плеса и фолклора, кроз игру усвајала пјесме и самим тим се интезивније посветила изворном пјевању.
Ваша позната песма “Светиње”, заузела је посебно место у срцима многих слушалаца, можете нам рећи како је настала ова популарна нумера?
Бранка Зечевић: Настала је ,,у жару борбе”. Добили смо пјесму која ће обиљежити један период, пјесму која ће се пјевати на литијама са много љубави и вјере док сви молитвено ходе и носе иконе и свијеће, пјесму која ће и мене, на неки начин, обиљежити као младу особу која је дала скроман допринос свему томе. Увијек волим да испричам, како је то са моје стране дочекано и како је уопште дошло до сарадње са господином Невеном Милаковићем. На тај начин ће читаоцима бити јасно колико ми је значило само појављивање пјесме. Бог је учинио да до сарадње између Невена и мене дође изненада, посредством заједничког познаника из Бара. Како ништа у животу није случајно, сматрам да ни сама пјесма ни познанство нису дошли тек тако. Наиме, веома волим пјесму ,,Вила са Кошара”, чији је аутор Невен. Иста је на мене оставила јак утисак, због чега сам зажељела да је снимим у студију. Помињући ову жељу у неформалном разговору са пријатељем, пар дана након тога добијам позив од Невена да снимим пјесму,,Светиње”. У том тренутку испреплетаних емоција, које су ишле и до тога зашто ,,Ја”, схватила сам да ми је то дар од Бога који сам, без размишљања, прихватила. Поред Невеновог текста, напоменућу да је музику написао Данило Додеровић, аранжман Пеђа Недељковић, док је за спот и предивне кадрове са литија заслужан Владимир Павићевић.
Недавно сте избацили и нову песму “Јечам жњела”, коју сте посветили митрополиту Амфилохију, можете нам рећи нешто више о томе?


Бранка Зечевић: Довољно је поменути пјесму ,,Јечам жњела“ да би свима на уму одмах био наш блаженопичивши Митрополит Амфилохије. Тог тужног дана у недељу када је била његова сахрана, пало ми је на памет да би било лијепо снимити управо пјесму коју је он највише пјевао и на неки начин је обиљежио. Тако би људи имали прилику да је чују у било ком тренутку и присјете се нашег Ђеда. Велики дио текста је написао владика Атанасије, умировљени епископ Захумско-Херцеговачки, док је Митрополит додавао своје стихове и тиме, гдје год се налазио, одавао почаст том скупу, мјесту, граду. На овај начин је показивао неизмјерну љубав за сваки крај и камен Црне Горе, а уз то, наравно, и Космета. Ја сам својом слободном вољом додала три строфе њему у част. У њима је описана његова борба, аманет и тежња да свој распети народ из свих светих Српских земаља и уведе их, помирене, у Небески Јерусалим, у вјечно Христово Царство. Аранжман за пјесму је урадио Александар Саша Маговчевић. Посебну захвалност дугујем екипи момака продукције “Фрејм“ из Подгорице који су заслужни за спот. Сваку моју молбу су са пажњом саслушали, сагледали јако озбиљно читав пројекат, иако им је, напоменућу, први овог типа. Кадрови из спота су на крају оставили јак утисак, док су читаву причу заокружила дјеца коју је Митрополит на сваком кораку грлио и помињао. И сам је био велико дијете. Унизивши се, као у оној Јеванђељској причи о Христу и дјеци, задобио је вијенац вјечности.
Шта за Вас представља Косово и Метохија?
Бранка Зечевић: Косово и Метохија за мене представља оазу православља, духовног мира и љубави према Богу. Ја лично кроз пјесму, посјете, приче и молитве које су усмјерене према Косову се трудим, да на један истински начин доживим ту ,,Сузу Косова”, да својим постојањем и цијелим бићем дам допирнос очувању наших Светиња и коријена на Косову и Метохији. Макар то било молитвом и пјесмом.
Да ли сте имали прилику да посетите окупирану јужну српску покрајину?
Бранка Зечевић: Јесам, увијек ми је била жеља, могу рећи сан, да посјетим Косово. У томе сам и успјела. Зашто кажем успјела? За мене је то био велики циљ који сам хтјела да остварим, да бих све оно о чему причам и пјевам, посвједочила и доживјела. Већ прошле и ове године бројим три пута да сам била. Јако сам поносна и срећна због тих искустава и једва чекам поновно отварање граница да се вратим истинском духу вјере, који се само тамо цијелим бићем може осјетити.


Ако јесте, шта је на Вас оставило најјачи утисак на Светој српској земљи?
Бранка Зечевић: Сваки пут кад бих отишла, запитала бих саму себе ,,Како ово нисам видјела прошли пут?“. Изнова ми срце заигра и руке задрхте кад само помислим да сам стигла, да треба да уђем у Светињу и своју душу приклоним Богу, баш тамо. Сви ми, прва ја, док нисам отишла на Косово, сам причала једну причу, али од тренутка кад одете ви немате више довољно ријечи које би могле да опишу то мјесто, тај дух и осјећај да сте свој на своме. То постаје друга димензија. Свако мјесто вам се ушуња, задржи вам дах. Тренутак кад сам схватила да сам ту, остварење ,,тог” осјећаја, је улазак у Манастир Грачаницу. Додиривала сам зидове и хладан камен, љубила фреске које су изазвале сузе у очима и топли осјећај припадности и љубави у мени. Лежећи на трави у манастирској порти, гледала сам небо и памтила сваки секунд тог тренутка. Такође, посебан утисак на мене је оставила Литругија у Високим Дечанима. Стајала сам са стране, слушала појање монаха и народа и уполовила у лађу Литургије и спасења. Посматрајући дјецу, настале су најљепше успомене, које ме и сад док куцам обуизмају и наводе да се присјећам, праве чежњу за поновним доласком на КиМ. Надовезала бих се на причу о пјесми ,,Јечам жњела“. Имала сам прилику, на моју велику радост, да баш њу отпјевам у Пећкој Патријаршији и Призрен. Од тада она за мене има посебну смисао. Научила ме да никад не престанем да пјевам о нашем распетом Косову и да сваки пут кад пјевам о њему, уствари пјевам Богу и молим се за њих.
Да ли размишљате у будућности о неким новим пројектима?
Бранка Зечевић: До сада је то долазило некако спонтано, без великих циљева. Управо зато и мислим да све што сам урадила има посебну чар. У плану имам снимање једне нове, као и обраду једне Црногорске пјесме. Међутим, тренутна здравствена ситуација отежава ствари. Све је непредвидљиво, али вјерујем да ће све доћи у своје вријеме, те да ћете током ове године, што скорије, слушати нове звуке које ћу вам с љубављу припремити и пјевати.
Колико је митрополит Амфилохије задужио Црну Гору и целокупан српски народ?
Бранка Зечевић: Сами стихови пјесме кажу – ,,Црну гору своју да просвети“. Наш Ђедо је пробудио успавану вјеру у Црној Гори и околини, заливао ревносно посађену клицу која се налазила у народу и која је родила љубав према цркви и Богу. Своју храброст нам је показивао дјелима, указивао на ствари за које треба да се боримо и шта треба да чувамо. То су мир, заједништво и љубав према ближњима. То је оно што је он радио цијелог живота, до задњег свог даха који је испустио поред свог вољеног народа. Велика је привилегија била живјети у његовом времену и узимати благослов од свеца који је ходио Црном Гором, а којег ће тек постати свјесна. Нажалост, у народу је познато да човјека почну цијенити онолико колико заслужује, тек онда кад више није међу њима. Митрополит је био човјек о којем су написане књиге, приче препричавале и преносиле. А тек ће. Његов поглед је опомињао и миловао. У његовом случају су очи стварно огледало душе. Оставио је народу да ходи путем истине и правде који је он утабао, дао смјернице правилног кретања, а то је пратећи Бога и Његове заповијести. ,,Адје благо мени”. И ми, шта ћемо, сви за њим. Знамо да је са нама и да се моли за нас, сада још јаче!
Аутор: identitet.rs