Зашто би улазак Србије у ЕУ био велики губитак за човечанство?

Оскар Фрајзингер (61) песник, професор немачке књижевности и посланик у парламенту Швајцарске, велики је и доказани пријатељ Србије и српског народа, највећи који долази из те алпске земље после великог Арчибалда Рајса.

Политиком је почео да се бави 1997. године и дугогодишњи је посланик суверенистичке Народне партије у швајцарском парламенту и члан је савезног и републичког парламента. Као велики пријатељ Срба познат је по томе да се од распада СФРЈ залаже за заштиту српског народа.

У више наврата залагао се за Србе у швајцарском парламенту и у швајцарској јавности, а члан је Српског књижевног друштва у Швајцарској и Удружења књижевника Србије. На српски језик преведена су његова дела „Спирала шаха“, „Крхки светови“, „С оне стране мисли“, „Маслачак“, „Живот је кучка“ и „Спокој гора“.

Пре неколико година, Оскар Фрајзингер је написао један текст који и даље изазива контроверзе јер се залаже за неулазак Србије у ЕУ, текст у коме је на занимљив начин описао своју љубав према српском народу. Редакција Сербиан Тимеса је сматрала да треба утврдити градиво, за све оне који нису имали прилике да прочитају текст, боље рећи поему професора Фрајзингера.

Осим сталних сусрета са старим пријатељем Србином, мој први прави контакт са Србијом био је позив председника Удружења књижевника Србије, који ми је понудио поетски азил, након што је швајцарско удружење одбило да ме прими у своје редове. То је био изванредан потез.

Дакле, још постоји земља на свету где се људи подсмевају слици сервираној у свету о њима, земља у којој се људи ангажују за унапред изгубљене ствари и негативце попут мене, не хајући за потенцијалне реакције; дакле, изван Швајцарске још постоји земља која пружа отпор! Било је то довољно неуобичајено да ме нагна да постанем члан Удружења књижевника Србије. Отад, Србија и ја чинимо један необичан пар. Пар везан узајамном фасцинацијом, у којој свако представља у очима оног другог нешто што никад неће бити.

Меланхолија пренатрпаност 

Тако сам се једног дана обрео у Београду. Препешачио сам тај помало сив град, који је сав неодређено мирисао на угаљ и на кухињска испарења. Шетао сам Кнез-Михаиловом, попио кафу у Коларцу. Посматрао сам са тврђаве како протичу Сава и Дунав, и затечен обишао војни музеј где су, на паноима пожутелим од времена, до најситнијих детаља описане епизоде отпора против турског освајача. На крају сам провео неколико сати у невероватном зоо-врту који краси ободе тврђаве. У очима животиња пронашао сам исту меланхолију присутну у тако лепом и дубоком погледу предивних жена које шетају тротоаром, као богиње небеским подијумом.

Меланхолија: то је кључна реч. Она влада свуда, у ваздуху, зидовима, лицима, и покретима људи. Као да нешто сатире град и његове становнике. Нешто што не може издржати једно људско биће, један народ, једна земља. У Београду, као да је цео свет Атлас.

Велики пријатељ Срба: Оскар Фрајзингер често је долазио у Србију

Истражујући дубље, откривао сам узрок те меланхолије. То је осећај оних који посматрају како река тече и како време пролази, и при том остају убеђени да ништа неће изменити њихову судбину, да их нико неће ослободити коби која им се обрушила на рамена. Пролазећи кроз Београд, фрапирани смо зградама које још носе ожиљке рата са НАТО-ом, али нарочито многобројним зградама начетих временом.

Овде је све отпор, отпор Американцима, савремености, времену, самом себи. Да би се тај отпор савладао, простор је невероватно претрпан. Улице, радње, архитектура, саобраћајне осе, све је хаотично, презагушено, ирационално. Овде влада зачуђујућа предиспозиција за сналажење, за бављење свим и свачим. Као да је свему томе циљ да се евентуални освајач изгуби у кривинама лавиринта, у којима би после бескрајног
кружења изгубио и жељу за освајањем.

Меланхолија и претрпаност: то су моји најснажнији утисци о овом малом
балканском народу док газим по његовом тлу. Нјегова историја је почела једним поразом који су Срби носили у себи вековима, придајући му сакрални карактер моралне победе, на којој су изградили национални идентитет.

Ухрањени роб у европском казамату

Окрутни векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Французи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни постојања српског народа, сем ако не би засметао.

А Срби су то чинили све чешће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као народ: испречили би им се на путу. Временом је то постао доминантни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак себе самог оптерећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радовима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом.