ЗАШТО НАМ ЈЕ ТАКО ТЕШКО НА ПУТУ ОД СОЦИЈАЛИЗМА КА КАПИТАЛИЗМУ?

ДВЕ ПРИЧЕ О ТРИ ПРАСЕТА

Kао амбициозна мама која је желела да јој ћерка још са четири године говори енглески купила сам јој збирку Гримових бајки на енглеском језику. Kада сам отворила Причу о три прасета и почела да јој је читам била сам запањена, откривши да то није она иста прича уз коју сам одрастала и која нам је свима добро позната. Било је то право откровење за мене које ме је покренуло да направим мини-истраживање на интернету у вези са пореклом приче.

ЕНГЛЕСКА ВЕРЗИЈА ПРИЧЕ

Прича је настала у Енглеској и од штампане верзије из 1892. па до данас није се значајније мењала у основном сценарију, а то је да три прасета почињу самосталан живот и треба себи да саграде дом. Прво прасе је лакомислено и лењо и зато се одлучује за најмање захтевно решење, а то је кућа од сламе. Друго прасе је мало озбиљније и одлучује да уложи више труда и прави кућицу од прућа, док је треће прасе најпромишљеније и највредније и прави себи кућу од цигала која може да га заштити од животних опасности, односно вука. Kада је вук наишао на прасе што је живело у кући од сламе, појео га је јер кућа од сламе није могла да га заштити, као што ни кућа од прућа није могла да заштити прасе које је живело у њој и које је вук, такође, појео. Међутим, треће прасе не само да је успело да се заштити, већ је захваљујући сопственој проницљивости предвидело вуково понашање и успело да га убије догуравши котао с врелом водом под оџак у који је вук упао и скувао се. У једној од верзија поменутог сценарија, прасе не само да је убило вука, већ га је и појело. У енглеској причи о три прасета догађају се три смрти док у нашој верзији приче, као што знамо, нема мртвих. Наиме, прасе које је саградило кућу од цигала примило је своју браћу код себе у кућу како би се заштитили од вука који их је јурио, иако нису хтели да га слушају и да му помогну у изградњи куће од цигала. Захваљујући томе што је помогао својој браћи заједно су догурали котао са врелом водом под оџак, а то не би успео да је био сам. А вук који је упао у котао није се скувао у котлу, већ се само ошурио и побегао далеко, тако да га нико више није видео.

ВАСПИТНЕ ПОРУКЕ

Васпитна порука која се шаље малим Енглезима је да морају сносити последице својих непромишљених поступака, да прокоцкавши једном дату шансу не могу рачунати с тим да ће им се указати и друга шанса и да се у животу, пре свега, морају ослањати на себе и своје способности, уместо да рачунају на то да ће им се у невољи наћи неко ко ће им помоћи и пружити им оно што им је потребно. Kао што и непријатеља никада не треба поштедети задржавајући се само на опомени, већ га треба дотући како не би добио шансу да се опорави и поново појави, можда много јачи него што је био, с могућношћу да нас овог пута уништи. Васпитна порука која се слала генерацији Титових пионира, којој и сама припадам, та је да је најважније да се држимо заједно и, ако тако радимо – не можемо погрешити, нити нам непријатељ може нашкодити, те зато и није потребно да га дотучемо. Ако се идентификујемо са непромишљеним прасићима, порука је да иако западнемо у невољу због сопствене непромишљености, ту је Велики брат који ће нас избавити и дати оно што нам је потребно. Чак иако смо непромишљени, нећемо сносити последице јер Он је тај који мисли за нас, а једино што се од нас тражи је да га слушамо и следимо. Ако се пак идентификујемо са најпаметнијим прасетом, порука је да не можемо опстати ако се будемо ослањали само на себе и сопствене способности ма како оне биле високо развијене.

KОЈИ СЦЕНАРИО ЈЕ ИСПРАВНИЈИ?

Чини ми се да је наша верзија приче још увек у оптицају и да нове генерације малишана одрастају уз њу. Питам се колико је примерена садашњем времену и шта треба да урадимо по питању нашег сценарија. Не верујем да треба да га прекројимо на начин да буде идентичан енглеском. Уосталом, данас се у целом свету инсистира на тимском раду и опште је познат синергетски ефекат који подразумева да је резултат до којег долази тим као целина већи од резултата до којег би дошли чланови тима да су радили на датом задатку независно једнан од другог. Ако бих ја била писац приче, најстаријем прасету бих дефмитивно одузела улогу спасиоца. Непромишљени прасићи би се спасли од вука, али захваљујући личним способностима као што су сналажљивост, брзо трчање, способност импровизације, иновације и слично. Сносили би последице сопствене лењости и непромишљености, али у смислу да су већ кажњени претрпљеним страхом, тиме што су остали без куће и што ће на крају ипак морати да граде кућу од цигле. У сваком случају не би били кажњени на начин који би им онемогућио да уче на сопственим грешкама и да их исправе. Дубоко верујем да нам живот увек даје нову шансу, што је можда моја лична заблуда, али без обзира на то она би у мојој верзији приче била присутна и из тог разлога би и вук извукао живу главу. Заједништво би такође било награђено. Треба да будемо упућени једни на друге и поред тога што се ослањамо, пре свега, на себе и своје способности.

ЧЕМУ АНАЛИЗА ОВЕ ПРИЧЕ?

Ова прича је јако добар показатељ како смо васпитавани ових последњих педесет година и колико је то васпитање непримерено садашњем времену, када треба да се размишља и понаша тржишно. Основни проблем је што нисмо развили веру у себе и своје способности и због тога нам је сада толико тешко. Држава је дуго времена играла улогу Великог брата и водила бригу о свима нама. Отежавајућа околност је и то што су се многи запошљавали преко везе (родбинске, партијске, земљачке итд.), а не захваљујући својим квалификацијама и способностима. Једном добијен посао за многе је значио имати радно место, али не и стваран посао што је опет водило у некоришћење својих способности и неразвијање сопствених потенцијала. Данас је поново дошло време када треба да се сетимо наше народне пословице: „Уздај се у се, и у своје кљусе”. Међутим, многи се осећају као да су без ослонца, јер нису сами себи узданица већ непознаница, не знају шта и колико могу, а то никад неће ни сазнати ако не дозволе себи да пробају, јер једино тако ће моћи да кажу: аха па ја то могу, види ово ми иде од руке, ово некоме користи. То је једини нацин да се поврати давно изгубљено самопоуздање.

ПРИЧА О ТРИ ПРАСЕТА И ОРГАНИЗАЦИОНА КУЛТУРА

О организационој култури се прича и пише на основу различитих подела, али мени је лично најприхватљивија подела на четири типа: хијерархијски, клански, тржишни и ad hoc. У контексту приче о организационој култури два различита сценарија Приче о три прасета су посебо интересантна јер добро осликавају разлику између кланске и тржишне организационе културе које изгледају као опозитне једна другој. Основне вредности у кланској култури су заједништво, слога, припадност, лојалност, заједнички интерес и дељење заједничке судбине, међузависност, конформизам, а највећа вредност је управо чланство у клану, због чега новопримљени у клан осећа да му је тиме указана посебна част. Одлике тржишне културе: сви односи су уговорни, верност траје само за временски период који је назначен у уговору, лични интерес има апсолутну легитимност и на њему се све заснива, врхунске вредности су независност, амбиција, такмичарски дух, лична иницијатива и постизање резултата. Очигледно је да је у социјалистичким земљама које су биле једнопартијски системи доминантан облик организационе културе био клански. Међутим, клан није само нешто што је својствено искључиво комунизму и социјализму. И у капитализму постоје кланске, организационе културе. Шта је трилатерала, ако не клан на светском нивоу. Док се на глобалном нивоу монополи стварају, на локалном нивоу се руше. Нама ће бити потребно да усвајамо елементе и вредности тржишне и предузетничке, такозване ad hoc организационе културе, ако желимо да опстанемо. Охрабрујуће је то што увек постоје тржишне нише које чекају да буду примећене.

Текст преузет: е-друштво, број 39/јул 2006. аутор: Наташа Шовљански