ВОЈВОЂАНСКА СРБОМРЖЊА

Ако не рачунам србождере из суседних држава, који Београд мрзе по дефиницији, као незаобилазни део сопствене самопотврде, највећу мржњу према Београду осетио сам код малих новосадских аутономаша. Тако изражен комплекс се ретко виђа. И онда беже у као неку новосађанштину.

Требало ми је неколико година да схватим размере тог ништавила. И онда, када сам схватио и када сам комплетирао психолошки профил тог малог, искомплексираног, типичног аутономаша, помало ме је уплашило то што сам видео.

Ограниченост, празнина и мржња.

Има сличности са усташама.

А иначе, ,,новосађанштина” је илузија некакве лажне финоће, псеудогосподства, а у основи је само празнина и стерилност. Одсуство садржаја и облика. Значи, кад ми се позову на ту њихову финоћу, ја интуитивно прднем (да опростите).

То је једини валидан одговор.

Оно што је апсурдно у свему томе, јесте чињеница да тај толерантни и фини новосадски аутономаш истим интензитетом мрзи како Београд, тако и Крајишника који му је ,,посељачио град”, али и људе из Милановца, Ниша, Врања…јер причају неким ,,сељачким акцентом” који није Нови Сад. Једино кога толерише и воли су они који, као и он, мрзе све што је српско.

Додуше, то није љубав, то је удружени искомплексирани подухват. Они уствари мрзе све оно за шта знају да је боље од њих. А они јадни, остадоше на по пута те брозоскопије, и не постадоше етнички Хрвати.

За време Другог светског рата и 1945. године је ликвидирано све оно што је могло личити на некакву грађанску елиту. Онда је дошла Титова елита, напунила додељене станове и установе аутономије. Та ,,елита” је константно оштрена против Србије јер је у Србији видела опасност од губитка привилегија.

Аутор: Брат са Твитера