Весовић (Двери): Европска унија или Христос
др Драган Весовић
Српски покрет Двери се од свог оснивања оштро и аргументовано супростављао погубној идеји приступања Србије Европској унији, за коју се, на жалост, и данас залаже огромна већина странака у нашој држави.
Двери су увек прво истицале политички аргумент, да Европска унија као целина и 22 њене чланице појединачно, не поштују територијални интегритет Србије. Да Европска унија не поштује територијалну целовитост државе Србије морало је постати јасно сваком српском патриоти још 2008. године, пошто је тада закључен Споразум о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ који не третира Косово и Метохију као део Србије.
Треба ли подсетити на чињеницу да овај национално понижавајући и противуставни Споразум не би био ратификован у Народној скупштини да претходно у специјалној обавештајно-трговачкој операцији Мики Ракић, Мило Ђукановић, Цане Суботић и западни амбасадори нису формирали Српску напредну странку. Европска унија је са побуњеничким властима у Приштини 2015. године закључила посебан Споразум о стабилизацији и придруживању, чиме је Брисел више него јасно поручио Београду да тзв. Републику Косово сматра независном државом. Једном речју, политички и правни аргументи против приступања Србије ЕУ нису били до сада очигледни само онима који су обавезу поштовања Устава сопствене државе трампили за лојалност званичном Бриселу и Вашингтону.
За разлику од политичких, економски аргументи против приступања Србије Европској унији нису већини грађана могли бити тако очигледни све док свет није доведен у хаос пандемије, која је показала све предности које има држава која није чланица Европске уније. Као што је некада „гвоздена завеса“ одвајала комунистичке диктатуре од „слободног света“, тако се у пандемији с оне стране територијално малог бриселског логора, који пати од несташица и неслобода, нашао велики слободан свет, а у њему државе које су могле да тргује са ким хоће. Србија је до сада релативно успешно пребродила економску кризу изазвану пандемијом не због „мудре“ политике Александра Вучић, већ насупрот њој. Пошто се „мудра“ политика Александра Вучића, од када су му амбасадори саставили странку, заснива на логици све за Брисел, Брисел ни за шта.
То што процес евроинтеграција Србије није завршен, Срби могу само да захвале, с једне стране, неспособној бриселској администрацији, а с друге стране ојачалом Пекингу и Москви. Да се питају Вучић и његови западни налогодавци искључива колонијална везаност Србије за ЕУ била би одавно готова ствар. Пошто ово нису деведесете године прошлог века, Вучић и његови западни ментори морају да се помире са присуством кинеског и руског капитала у Србији. И да разјаснимо, не долазе Кинези у Србију због Вучићевог вештог лавирања између Брисела, Вашингтона, Москве и Пекинга, јер да је икада било таквог лавирања не би Вучићу Тони Блар постао саветник. Западне економије преживљавају тектонску кризу, која доводи до повлачења западног капитала са Балкана, па његово место у првом реду заузима кинески и у тој операцији је Вучићев удео занемарљив. Прво су Кинези испланирали стратешки план „Један појас, један пут“, а онда је кренуо њихов привредни пробој у југоисточну Европу. Или се можда варамо, можда је Вучић довео Кинезе у Пиреј, као што их је наводно довео у Бор, а можда је он и творац пројекта „Један појас, један пут“.
Све у свему, и после скорог Вучићевог одласка у опозицију Србима ће остати врло поучно економско искуство из доба пандемије, које потврђује давнашњу тезу Српског покрета Двери да Србија не сме своју економију да учини потпуно зависном од ЕУ, што ће се десити уколико Србија не само постане члан ЕУ, већ и уколико са Вучићевим колонијалним ентузијазмом настави са приступним преговорима.
Можда навдени политички и економски аргументи неком од бирача нису ипак довољно убедљиви да би схватили како приступање Србији Европској унији није ништа друго него злочин против државе и народа. А онда смо првих децембарских дана чули од бриселског „комесара за једнакост“ како бриселска администрација спрема званичан стратешки документ – смерницу, која се касније имплементира у правно обавезујуће директиве, у која предвиђа да се назив Божић, као недовољно инклузиван, забрани у јавној званичној употреби. На протест који је потом дошао из Ватикана, комесарка није одговорила одустајањем од овакве антихришћанске идеје, већ је само изјавила да ће све учинити како би се побољшао текст наведене смернице. Управо онако како ће и Вучићеви законописци „побољшати“ непотписани Закон о експропријацији.
Ваљда је после овог свакоме јасно да Брисел није повео само рат против светиње брака и породице, против најстаријих људских табуа, не само да је право на смрт учинио важнијим од права на живот, већ је повео рат против самог Спаситеља људског рода, Господа Исуса Христа, проглашавајући да је у Европској унији непожељан Празник Његовог Рождества. Сада се сећамо пророчког упозорења Св. владика Николаја да Европљани хоће „да Христа понизе, да Христа пониште“, да би на престо Христов довели лажног месију.
Ако се Европа одрекла Христа и вратила у мрачно паганско дивљаштво, зар је онда тамо место деци Христових светлоносаца Св. Саве и Св. кнеза Лазара. Да би нас бриселски жреци прихватили није довољно, као што видимо, да се одрекнемо најсветијег пупка наше Отаџбине, нити је довољно да постанемо робље западних компанија, морамо још и Христа да се одрекнемо и да уместо Рождества Његовог славимо паганске календе или како рече комесарка „празнични период.“ Никакви комесари и комесарке, нити њихове директиве и смернице, не могу заплашити Србе, који ће и данас поручити Бриселу оно што је Св. ђакон Авакум поручио Турцима са набикоца пред калемегданском тврђавом „Срб је Христов“, а како рече Св. Јустин Ћелијски „све за Христа, Христа ни за шта.“ Прошло је турско, ево већ пролази и евроунијатско.
др Драган Весовић
Члан Председништва Двери, председник Савета Двери за сарадњу са верским заједницама
