Ранко Ђиновић, писац истине и бола Косова и Метохије

Писцу родом из Метохије, који пише најнежније љубавне стихове, Петар Хандке је посветио трећину књиге „Кукавице од Велике Хоче”.

Најновијом „збирком јецаја”, како је назвао своју последњу збирку песама „Тамо где се љубав рађа”, Ранко Ђиновић, песник, поета, а понајпре родољуб, поново је дао лирску експлозију емоције и звука са Косова и Метохије.

Изгнаник с КиМ, који је јуна 1999. године са породицом једва извукао живу главу из Ђаковице, у 23 песме је успео да уз помоћ глумца Раше Буквића и гитаристе Уроша Дојчиновића, поново отвори „живе ране” Срба који су за собом оставили прве љубави, плаховити Дрим, Бистрицу…

Тешко је писати о Ђиновићу, који је објавио много књига о родољубивој, религиозној и љубавној поезији, економисти из Метохије, рођеном у великој фамилији Ђиновића у селу Ратковцу, у кући у којој је недавно порушене зидове љубио.

Били су једина српска кућа у окружењу 16 албанских села. Одрастао је у Ђаковици, у коју сад повремено оде. Десет година је водио акцију „Културом против терора”, од 2000. до 2010. године.

‒ Обилазили смо светиње Ораховца, Велике Хоче, Високих Дечана, Архангела, Девича. Како је забележио мој пријатељ, фоторепортер, у Метохију је доведено 11 хиљада људи из света културе. Из Србије и иностранства. Стално је долазио нобеловац Петер Хандке. Хандкеа сам још 1995. године упознао у Приштини, тек деценију касније сам довео на Косово и Метохију ‒ говори за „Политику” Ранко Ђиновић, расељеник са пребивалиштем у Београду, а срцем у Метохији.

Прича како је Хандкеа одвео у Ретимље, у село где је убијено 14 Костића, у Оптерушу где су страдали Божићи.

‒ Мирно, а с тугом у очима је Хандке посматрао лелек и плач српских мајки, очева, браће… ту на преораном српском гробљу које су Албанци заливадили. Насумице смо палили свеће, по сећању тражили гробове. Ћутећи, Хандке је запалио свећу, а онда смо наставиули пут порушених кућа Костића, с тешком тугом остављајући за собом спаљене и порушене домове обрасле у врзине. Стигли смо до Зочишта, манастира у рушевинама, где је Хандке у само једној реченици исказао сву бол Метохијаца: „Ово што сам видео је универзум бола. Ја, као треће лице, могу само да ћутим” ‒ казује Ђиновић, којем је аустријски нобеловац, сада „персона нон грата” одлуком приштинских привремених власти, трећину књиге „Кукавице од Велике Хоче” посветио њему.

Дружење су наставили и касније је Хандке провео неколико дана у Великој Хочи, селу где је сваки камен српски Хиландар, српски Јерусалим.

‒ У есеју „Кукавице од Велике Хоче”, у једноставним и без велике патетике реченицама, описао је живот Срба под жицама. Посебан утисак на њега су оставиле птице кукавице, које су, како се прича, побегле из остатака света и нашле смирај у Великој Хочи. Нисам могао да верујем да је трећина књиге посвећена мени. Јесмо причали о мени, мојој породици, мојој Ђаковици, Метохији… он је све то мирно слушао, а онда графитном оловком, како иначе и пише, све преточио у речи ‒ казује Ранко, који је наставио пријатељство са нобеловцем, који му „непрестано говори да му пише писма, а не да разговарају телефоном”.

‒ Кад год дође у Београд, неколико сати одвоји за мене. Увек тражи да не буде медија, да неприметан буден ‒ говори Ђиновић.

Подсећа Ђиновић да је Хандке међународну новчану награду од 50 хиљада евра поклонио Србима Ораховачке Жупе. Србима који живе у гету Ораховца, Велике Хоче, монасима Зочишта… свугде где иједне српске душа у Жупи Ораховачкој има.

Прошао је Ранко, поета превођен на више светских језика, члан Удружења књижевнника Србије, Књижевног друштва Косова и Метохије, Удружења писаца Републике Српске, добитник више престижних српских награда, као и највећег епископског признања ЕРП ‒ Повељу за оданост вери и православљу, сву голготу косметског ратишта. Био је учесник 72. елитне јединице „Соколови”.

Родољуб, поета који пише стихове пуне нежности, којем срце живи у родној Метохији, кућни је пријатељ са Матијом Бећковићем. Написао му је шест рецензија за књиге које је објавио уз помоћ Канцеларије за Косово и Метохију, Владе Републике Србије и НИП „Панорама” ‒ Јединство из Приштине.

Писац бола и страдања слику о Косову и Метохији кроз реч и слику шаље у свет, а његови „Метох у пламену”, „Молебан”, „Признај да си невин, „Крстопоље”, „Дечански бруј”… документарци „Универзум бола” и „Метојх и ја” , како каже, осим породице и пријатеља, још једино га чине срећним у Београду.

Извор: Политика