Први одлазак на Косово и Метохију
Ја сам Анка. Имам 24 године. Рођена сам у Београду и ово је мој први одлазак на Косово и Метохију. Питате се – Добро, и? — али то је битно.
Већ 24 године о Косову само слушам и читам, из Београда, нормално. Не кажем да нисам до сада имала жељу да одем доле, али како и зашто та прилика ми се сад створила. Како да седнем у аутобус и одем до Призрена као што бих, рецимо, у Крушевац? Замислимо, дођем у Призрен, и шта онда? Како да уђем у Љевишку ако не знам оца који ће ми њена врата отворити? Нама треба више прилика и више нас у једној прилици. Други пораз састоји се у следећем: Мама, тата, друштво, ја вечерас путујем на Косово. –Где идеш?! Па како тако одједном, смеш ли? Јављај се да знамо да је све у реду.
– Желим дан кад ће ми само рећи — Важи, срећан пут! — У први мах помислила сам како је лош тренутак за то путовање јер због короне нећу моћи да видим све манастире које бих желела, али у други мах, ето мисли: манастири неће нигде, бар се молим, људи можда хоће. Видећеш људе. Одсада ми је прва помисао на Косово — људи и живот. Кроз школовање и разговоре од детињства Косово је музеј, музеј у коме су изложени предмети српске историје и српског постојања, свети музеј о ком се говори шапатом. То је трећи пораз. Ја о Косову желим да вичем, не да шапатом певам. Косову није место само у славној историји. Као будући професор српског језика и књижевности ђаке ћу учити да Косово нису само епске песме, царе Лазо, догодине у Призрену, већ људи. Косовски мит није довољан. Њега треба распарчати и повезати спонама које чине обични разговори са тамошњим Србима. Када видиш људе који су одабрали ту да остану, молитва је јача, циљ борбе јаснији. Мит рађа завет.
Путем без пута један од мештана возио нас је у село Црколез. До тамо скретао нам је пажњу те лево, те десно. — Овде су они Шиптари с којима се слажемо, ту су они с којима се не слажемо. Онде живи један што је пустио своју краву у моју ливаду. Е, а на оном брду је нама петорици била база у рату, одлично стратешко место.– Ови разговори и ове мисли нечија су свакодневица, та ливада нечији је дом. А у Црколезу је дечак који ни не зна чиме он, тако мали, тера тако крупне сузе одраслима у очи. Он пева о мајци која чека да слобода и њен син дођу с Кошара. Он има пет година и прелепе зелене очи. Он има име, Алекса. Он ту има брата и сестру, породицу. Он ту има кућу. Он је ту рођен. Он није мит. Он живи. Живе људи и у Ораховцу, додуше у једној улици. Али у тој улици је црква у којој сам на литургији видела деце више него и у једној другој цркви. И свима њима који живе на Косову и Метохији штошта фали за нормалан живот, а можда им највише од свега фали да се чују да су ту. У Грачаници један човек који тамо живи и ради рекао нам је да им је највећа помоћ да се на Косово вратимо с неким ко први пут долази.
И не знам више који по реду, али сасвим сигурно највећи мој пораз десио ми се у Призрену. Дословно сам се свађала са својим осећањима, али не вреди. Јавиле су се исте оне емоције које су ми се јављале при сусрету с неким страним градом. Потом се јавио бес на те, могу рећи издајничке емоције, а онда и туга на бес. И одлазићу у Призрен све док моја осећања не признају пораз, а и после тога да у новим осећањима уживам. Одлазићу поново и због малог Алексе, и због цркве Светог Јована у Црколезу испред које је табла на којој је прво албански, па енглески и онда српски. Одлазићу и због Васе и Тамаре из села Бање, и због Јасмине из Сувог Грла и због осећаја као међу својима у свом селу у Видању и због Ђолета у Великој Хочи.
Одлазићу докле год Косово и Метохија не дођу до свих нас.
Искуство и писана реч активистикиње фондације “Осмех на дар”.
Анка Стојановић