Храм Светог Николе код Новог Брда и у рушевинама блиста

0

Фото: Слађана Тасић

На 1.000 метара надморске висине сведок је моћи српске средњевековне државе.

Фото: Слађана Тасић

Црква Светог Николе код Новог Брда, Божији дом на 1.100 метара надморске висине, сведок је некадашње моћи и богатства српске средњовековне државе.

Последњих година била је храм који боде очи свима онима који би историју да пишу по свом нахођењу, присвајајући туђу духовну и културну баштину за дневнополитичке потребе.

Ту где се додирују небо и земља, виде се величанствени стубови и темељи, некадашњег катедралног храма, тачније катедре или седишта, новобрдских митрополита.

Реч катедрала, у овом случају нема значење католичка црква, као што су они који су вршили радове написали поред рестаурисаних темеља. Овај храм, последњих година, покушавају да прикажу другачије, занемарујући чињенице да је он српски и да припада Српској православној цркви. Прошле године овде је чак служена и католичка миса.

Као и за средњовековну тврђаву на Новом Брду, која је у непосредној близини, стиче се утисак да се локални Албанци много не интересују, осим што њиховим политичким лидерима служи за добијање публицитета.

Онима који овуда возе моторе или пак крену пешице, привлачнији су кафићи и ресторани, него ли цркве, трђаве или џамија, која је на стотинак метара од православног храма. Њен минарет је преполовљен, а горњег дела нема.

Фото: Слађана Тасић

Обе грађевине сведоче о некадашњој моћи, прво српске, а потом и турске државе.

– Ћао, ћао…Како сте? – отпоздрављају и питају, на српском, млађи Албанци.

– Здраво, добро…Одакле сте? – стиже одговор и питање, али ту престаје и даља комуникација, али због непознавања језика.

Стубови саборног храма плене својом лепотом, као и темељи. Мермер на њима је величанстен. Нјегова црвенкасто – браон боја упија топлоту сунчевих зрака. На додир, то више није хладан камен, већ енергија која греје срце и душу када се оде километрима далеко.

Под цркве посут је каменчићима из којих је никао коров, али који је овде нестварно леп. Бокори траве, чичак, пузавице и разно ситно трње, овде имају неку своју лепоту.

У Божијем дому и коров је леп

Нестварно, али такав је утисак. Са леве, женске стране храма, неко је заборавио лименке од пива и сока. Све што је у храму грађено, а одолело је времену, прављено је од пуног камена, за векове.

То су вероватно имали на уму и српски владари када је храм грађен средином 14. века и бивао дограђен у време деспота Стефана Лазаревића, након 1455. године, односно пада Новог Брда под османску власт.

У то време, на овим просторима, ова црква била је главно православно богослужбено место. Касније је под османском влашћу, она претворена у џамију, а потом срушена у земљотресу, како је остало до данас.

Задњих година, међународне организације, као и привремене косовске власти, радиле су рестаурацију темеља, без, према расположивим подацима, консултовања надлежних српских институција за заштиту споменика и СПЦ.

Фото: Слађана Тасић

Била је један од најлепших цркава свог доба

Ново Брдо је у средњем веку било прави космополитски град, са око 40.000 становника, четири пута већи од тадашњег Лондона. Из новобрдских рудника произилазила је економска, а самим тим и свака друга моћ Немањићке Србије.

Није се штедело ни на духовном и културном животу у овим крајевима. Грађене су цркве, православне, али и католичка, за потребе рудара са запада који су овде радили.

Тако је било и са црквом Светог Николе, која је била једна од најлепших у то време, седиште митрополита и епископа.

Аутор: Слађана Тасић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *