Патријарх Павле на Косову и Метохији
Патријарх Павле је као епископ рашко-призренски на Косову и Метохији провео 33 године, у периоду од 1957-1990. године.
Својим доласком на Косово и Метохију, за епископа Рашко-Призренског (1957), видео сам и другу страну искушења српског народа. Пошто је од Старе Србије начињена аутономна област Косова и Метохије, Срби су одједном у својој земљи постали мањина, као у турско доба. Већ у својим првим епископским извештајима, указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово у ствари држе Шиптари. За време Другог светског рата њихов народ, највећим делом, дочекује талијанску окупацију као своје ослобођење, јер се по први пут Шиптари из Албаније уједињују са онима на Косову, у Метохији, Западној Македонији.
Створена је Велика Шипнија, али без обзира што је она трајала колико и окупација, као талијански протекторат, она је масама, опчињеним од њихових вођа, остала као једном већ задобијени национални циљ, који треба сачувати. Уверавани да ће се привремено измењене прилике променити, они су само чекали, а умногоме и дочекали, да се изгубљено врати. Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније даје Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих који су осуђивали насиља и лакомости да се дође до комшијске куће или земље. Међу тим светом било је људи који су знали за своје српско порекло и осећали да се спрема нешто што добру не води.
Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светога Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Шиптара, понекад чак и у већем броју него Срба.
Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор, када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: “Шта ти овде тражиш од нашег свеца?” – “Ја нисам дошао ни вашем ни нашем свецу” – одговори Шиптар – “већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја, али ни ти.” Црногорац ућута, а Шиптар ми приђе да тражи благослов за дете.
На Косову се све чинило да народи живе затворено, свако у себе. Највише смо ми обмањивали сами себе. Омраза као да је била једина права истина о Косову коју сам, нажалост, увидео. Вековима васпитаван да живи племенским начином живота, у послушности и преданости онима који га воде, шиптарски народ је упућиван да му непријатељи буду сви они који говоре, верују и живе другачије. Као да је утицајнија на њихово великошиптарско самоуверење била идеологија, блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест, ма колико се њихови верски вођи приклањали захтеву за Косово-републику. Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981. изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени. Они аутономију нису изборили, него су је добили, иако је Велика Шипнија изгубила рат. Њима је наруку ишла политика федеративне Југославије и тога су били свесни они који су припремали немире и незадовољства косовско-метохијских Шиптара. Она из 1981. била је, колико знам, прва побуна до које је дошло зато што се преко хлеба аутономије тражила погача републике за себе.
По себи се разуме да за такво стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република бивше заједничке државе, Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа.
Не знам како се понашала нова власт кад је угушивана балистичка побуна на Косову, која је, при самом крају рата, уз помоћ Немаца, хтела да одржи Велику Шипнију. Судећи по томе како је домаћа власт поступала у ширим деловима Србије према својим противницима, није могло бити добро. Више пута сам наилазио на податак да је, само по ослобођењу Београда, октобра 1944, више хиљада људи побијено, а да нису ни суђени. Ништа боље није било ни по појединим окрузима Шумадије или западне Србије, да би се она очистила од наводних издајника, разне врсте. Да не говорим и о насиљима под којима се вршио злогласни откуп жита и стоке од сељака, а људи терани на присилан рад. Кад је тако било у оној Србији, у којој сам живео десетак првих, послератних година, може се замислити како је прошао шиптарски народ после масовне побуне “балиста”, и како је она угушена. Познат је и отпор насилном мобилисању Шиптара и слању на Сремски фронт, али је познато да су за Сремски фронт мобилисани бивали и непунолетни српски младићи, без једног јединог дана војне обуке. Често су из школских клупа слати на фронт.
Верујем да је суровости и безакоња било и у тако много спомињаној* акцији одузимања оружја шиптарском становништву на Косову. Свака власт је бездушна кад спроводи такве мере јер страдавају и многи невини. При томе су страдавали и Срби, јер се “по кључу” радило, да би се задовољила “објективност”, па се оружје купило и од њих, иако га они, под Шипнијом, нису ни могли имати. За једног свештеника у Призрену, ухапшеног после 1945, на неколико куцаних страница написана је била оптужница против њега и његовог рада. Када му је била прочитана, он је само зачуђено одговорио да у време недела, која му се стављају на терет, уопште није био у Призрену, него интерниран у Албанију. Пуштен је, али одмах ухватише другог свештеника да би му, на основу од речи до речи исте оптужнице, судили и наравно осудили га. Таквих поступака, руку на срце, морало је бити и према Шиптарима. Не могу да оправдавам било чије насиље, поготову што га је вршила власт, војна или полицијска, која никако није била само српска, али су се казнене мере приписивале само Србима. Уместо на отпор и одбојност према окрутној власти, Шиптари Косова и Метохије подстрекивани су на мржњу према Србима.
Стално је истицано братство и јединство а у пракси је изазивано подозрење међу народима који живе у заједничкој држави. Као тамошњег епископа мене је стално бринуо допринос српске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији. Подсетио бих, на пример, да спомен-храм у Ђаковици (1950) нису срушили Шиптари, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе грађана чак и међу појединим свештеницима. Грачаница није дирана за време италијанске окупације, али је тај манастир, једна од највећих светиња не само Косова, једно време био и истражни затвор нове власти после Другог светског рата. Хапшенике су држали чак и у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози иследника. Идеологија која је владала земљама Источне Европе, па и нашом, била је идеологија мржње, између осталог. Говорило се: кад није успела да подстицањем класне мржње изазове светску револуцију, прибегла је изазивању међунационалних мржњи, и одиста је у томе највише успела на овим нашим просторима. Вековном наслеђу сукоба и насиља на Косову и Метохији идеологија федеративне Југославије додала је нове раздоре, на несрећу и шиптарског и српског народа.
Морамо истинама погледати право у очи. Шиптарске вође искористиле су прилике у комунистичкој Југославији да своје непријатељство према Србима огласе као угроженост од њих, а припреме за свршени чин отцепљења да представе као нужност насилне заштите од “насиља”. То је за мене једно од суштинских питања Косова.
На сва хапшења, нарочито младог света после демонстрација 1981, и касније, гледао сам као на разлог више да се зло увећа. У затворима су лежали заведени људи, а политичари или професори, који су их подјаривали да траже Косово-републику, поштеђивани су. Оштре, одока изрицане пресуде деловале су разорно, и никаквог смиривања нису донеле, сем што су бунтови и борбе за националне циљеве Шиптара прелазили у тајна завереничка окупљања.
Људска права најтеже су била кршена у време шиптарске владавине Косовом. Лична карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер), издата ми је 1979, у Призрену. На њој је све исписано прво на шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима, а испод тога на српском. Тако у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лични подаци о епископу једне од најстаријих српских епархија, издати су најпре на туђем језику. Ето малог примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин.
Косово је данас постало међународно питање због, како се стално потеже, “кршења људских права над Шиптарима на Косову”, а није успело да се постави, тада, ни као међујугословенско, када су страдавали Срби на Косову за читаво време моје дугогодишње владичанске службе онде. Црква је против непоштовања људских права свуда у свету, а поготову код нас, али ваљало би се запитати и о кршењу људских дужности. Једно је отпор према власти која људска права закида и самим Србима у Србији – од дечије заштите, здравственог осигурања, пензија, старања о голом животу беспризорних и беспомоћних, до личне безбедности, запошљавања, организованих постављања на одговорне дужности идеолошки погодних, а не стручно способних и морално угледних људи. Друго је, међутим, кад Србију не као режим, већ као државу, такву каква нам је данас, не признаје велика већина Шиптара, иако су они још увек држављани те постојеће земље. Властима је, међутим, дужност да им буде тешко на послу који обављају и да на изазове грађанског бојкота поступају крајње обазриво. Већа је штета и најмања бруталност од уздржавања у примени силе.
Македонски Шиптари су у истом положају, можда и у већој демографској предности, у односу на целину тамошње републике, али они Македонију признају за своју државу. Исто то чине и Мађари у северној Бачкој, али су једино Шиптари Косова и Метохије узели право да буду изузетак, да своје захтеве поставе као међународно питање и да у све већој мери растроје Србију.
Преостали Срби на Косову делују разбијено, живе у неизвесности и безнађу. Тешко им је да разумеју своје стање, као да живе у туђој земљи. Подиже се нова црква у Приштини, на пример, иако се само неколико километара од града налази величанствена Грачаница, углавном празна, сем о празницима. Превиђа се, при том, да је тако рећи преко пута манастира, у истоименом српском селу Грачаници, једна кућа продата и постала шиптарска. Разумем побуде да се поново подигну Свети Арханђели на рушевинама задужбине цара Душана, али се питам каква би то била обнова без истог камена и мермера, од којих је царски манастир грађен. Обновити га у правом смислу значило би разрушити Синан-пашину џамију у Призрену, а то сами призренски Срби, староседеоци, нису дозволили 1912. године, када је српска војска ослободила Призрен од петовековног турског ропства. Све ово говорим зато што сматрам потребним да се свестрано сагледа стање на Косову. Праведно решење за оба народа који живе на њему мора се тражити стрпљиво, без уцена и претњи било које стране, али и без краткорочних нагодби. Косовско питање је у тој мери судбинско да не може бити само политичко. Сви одговорни за Косово и Метохију морају бити питани, а не пред свршен чин доведени. Српска Црква, близу осамсто година историјски и људски одговорнија за Стару Србију од садашње државе, најмање се пита за ту постојбину светиња које су нам заветоване.
Рекао бих нешто и о проблему који се најчешће потеже, под видом људских права. Велики је грех спречавати зачеће и извршити чедоморство, о томе упозорава људе не само наша хришћанска Црква. Али није много мањи грех служити се расплођавањем као средством одређене идеологије, да би се популацијом вршила освајања или присвајања одређених географских и историјских простора. Вештачко подстицање наталитета губи сваки смисао човечног одржавања људске врсте. Колико деце у свету умире од глади, голотиње, или без крова над главом, зато што се онима који их рађају не пружају најнеопходнији услови за новорођенчад, тако да деца постају живи костури од малих ногу. Има разних врста насиља. Програмирано размножавање све више постаје ново средство таквог насиља. Кад шиптарски вођи, у последње време, све чешће понављају “чије овце, његова и планина”, они само показују да је номадски пут мајоризације на Косову једина основа њихових разлога и права на другу албанску државу у нашем суседству.
На другој страни проблема Косова стоје наше светиње. Њих не узима у обзир ни садашња државна власт у Србији, заокупљена уставним положајем републике, административним, привредним и другим питањима у којима друга страна има не само предност већине становништва, већ и водећу улогу у привреди читаве покрајине. Кад су 1913. велике силе вршиле разграничења између тадашњих краљевина Србије и Црне Горе, с једне стране, и управо успостављене државе Албаније, уз све притиске аустро-угарске стране да и Дечани буду у саставу Албаније, Јован Цвијић, наш главни експерт на конференцији у Лондону, показао је преговарачима снимке царске лавре, са читавом научном документацијом тада чувеног француског византолога Габријела Мијеа, и Високи Дечани остали су Србији, односно Црној Гори. Иако, у свему, иначе, антисрпска, и Аустро-Угарска је прихватила да Дечани имају предност над демографијом.
Садашња власт у Србији очито не зна за тај врло важан међународни пример. А како би и знала када ни на Видовдан 1989. председник Србије није само неколико километара пошао од Газиместана да види Грачаницу, “најлепши пример црквене архитектуре у Европи XИВ века”, како је написао и други светски византолог, Енглез Стив Рансиман. А у Грачаници су се тада налазиле и мошти Св. Кнеза Лазара, који није био само црквени светитељ већ и владар, врховни командант читаве српске војске коју је повео да би зауставио османлијску најезду, и који је у борби погинуо. Таквом Кнезу припадале су и највише државне почасти, али председник Србије, како је слетео, да би само одржао свој говор “у срцу Србије”, одмах се, истим хеликоптером, удаљио од ње, као и од милиона окупљених људи. Питам се: како ће о судбини Косова преговарати и пресуђивати људи који не знају шта заправо српски народ има на Косову, и да ли им је најпреча обавеза сачувати управо оно до чега им није много стало, на сву нашу несрећу.
Тзв. “интернационализовање Косова” постаје не само српско, шиптарско или балканско питање, већ и знатно шире; оно отвара многе друге и дубље проблеме од геополитичких. Верујем да је те околности морала узети у обзир и чувена међународна издавачка кућа “Јака Бук”, са седиштем у Милану, која је у неким својим издањима, о нашој земљи, споменицима Косова и Метохије давала веома истакнуто место. Читав један број свог часописа, важног за откривање појединих светских култура, милански издавач је посветио Србији, а на више страних језика објавио и значајно дело Симе Ћирковића Срби у Средњем веку. Ових дана, директор куће, г. Санте Бањоли, са зналачким осећањем за праву тему, у право време, заједно са својим сарадником, г. Александром Стефановићем, обавестио ме је о својој одлуци да објави посебну књигу о црквеним споменицима на Косову. Било би то репрезентативно уметничко издање, на четири страна језика. Таквом књигом о Косову кућа “Јака Бук” учиниће више него ико други за право разумевање питања које задире и у основе европске цивилизације, као и самог Косова које је вековни део њене уметничке и духовне целине.
Књига о Косову, на главним светским језицима, морала је увелико до сада бити објављена већ и из државних разлога, о државном трошку. Монографија Задужбине Косова, штампана још пре десетак година, обавила је главни посао и само га је сажето требало прилагодити за инострано издање. Средстава за то, међутим, није било, као што их нема ни сада, али ће Црква настојати да, са своје стране, ипак нешто допринесе што скоријем објављивању миланског издања. Оно захтева знатна материјална улагања, а Црква би могла учествовати у разним пословима око нових снимања споменика, прикупљања и превода текстова, као и у многим другим техничким услугама. Али, Црква се неће држави Србији обраћати ни за какву помоћ, нити примати прилоге од моћних банака које су умножиле своја пословања са страним земљама, и стекле непојамна богатства у земљи највеће беде српског народа, посебно овог избегличког, још увек незбринутог. А великих богатстава, поготову нагло стечених, ваља се чувати. Тако смо морали одбити и понуду пребогатих добротвора да они сами, о свом трошку, заврше читав Светосавски храм. Тај храм је почео да се гради, па нека се и заврши, када дођу боља времена, свенародним прилозима.
Српски народ на Косову има знатно веће, скупље благо од сваке имовине по планинама и равницама. Само иза проклетија незнања шта благо наших светиња значи, налазе се кључи за разумна решења море која трује оба народа, а прети и свима суседима. Јер, Косово није земља само преосталих Срба на њему, нити је само Србија, али Косово данас није и само српско! Погледати таквој истини у очи није лако као што ништа лакше није имати храбрости и да свесно жртвујемо све, сем онога без чега не можемо и не смемо, да бисмо опстали као хришћански народ. Ако се обе стране поштено суоче и почну говорити као људи, добра воља неће бити схваћена као слабост, већ као једини прави пут да се изађе из пакла за недужни народ, и њихов и наш. У сваком случају, боље би нас разумео свет који нам још увек окреће леђа, свакако и нашом кривицом, али ињиховим незнањем, кобним за политику свемоћи.
Мисли патријарха Павла о Косову и Метохији
Област Рашко-призренске епархије, током векова, била је средишна земља нашег народног и црквеног живота. Она је то остала и после свих разарања освајача, јер се на њој налази део најзначајнијег достигнућа црквеног градитељства, сликарства и писмености до којих је српски народ, током свог историјског постојања дошао.
Остају проређене задужбине Косова у средини својих проређених верника. Хришћанског, светосавског карактера, вере коју је народ примио и њоме живео, ове задужбине и данас казују да су грађене са свешћу о непогрешном и вечном мерилу вредности човека и његових дела, као и вредности дела једног народа, утврђеног Господњим речима о величини служења, из љубави према Богу и ближњима.
Та иста свест, да се послужи Богу и роду, покретала је не само моћне и богате, краљеве и велможе да подижу цркве и манастире, него и прости народ да их гради и поново, из рушевина и пепела, обнавља и подиже. А тако и сликаре, преписиваче, штампаре и оне безимене приложнике, све до рукописног минеја у манастиру Дечанима, прилога цркви Славе слепице, и “сиротиње призренске, мале и велике” и њиховог дара, сребрног крста приложеног цркви Светог Ђорђа у Призрену.
Тако се давно пре Косовског боја наш народ учио и упућивао небеском поимању живота и смрти. А то значи да љубав према Богу претпоставља љубав према ближњима, да се опредељењем за непролазно Царство Небеско не отказујемо од пролазног живота на земљи; да вером у бесмртну душу не одричемо старање за своје историјско биће.
Припадајући народу са таквим схватањем, Свети Кнез Лазар само је потврдио важност тога опредељења: радије и нестати као људи, него опстати као нељуди; за нас другог избора нема: боље и мртав човек него жив нечовек. Јер, човек и мртав, није мртав пред Богом живим. Пред Њим је мртав нечовек и док хода и гази по овој земљи.
И данас, када су се над Косовом и Метохијом надвили црни облаци, треба подсетити и себе и друге на истину да нас нико није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, на овом или оном тлу. За то немамо ни заслуге, ни кривице. Али, да ли ћемо опстати као људи или нељуди, то зависи од нас, као што од нас зависи и да ли ћемо опстати или нестати и пред Богом и пред човечанством.
Шта би српски народ био без својих косовско-метохијских задужбина, и у слободи и у ропству? Шта бисмо и ми данас били без њих и пред собом и пред светом? Заветна постојбина српске земље, Косово је наш дуг и пред Богом и пред овим напаћеним народом који, крај својих све проређенијих огњишта, чува овде светиње не само Срба, већ читавог просвећеног човечанства.
Овог пута нико не би смео да закасни на Косово.
Наша браћа на Косову и Метохији, са зебњом у срцу и страхом у души, свакодневно ишчекују одлуку моћника овога света надајући се да ће њихова правда бити једнака за све који живе на Косово-Метохијској земљи. За живот у љубави, миру, слози, толеранцији, разумевању, има на том простору довољно места за све људе добре воље. Не заборавимо у својим молитвама наш многострадални народ на Косову и Метохији, као и све страдалнике, болеснике, заробљене и напаћене, оне који су у бедама и невољама, сироте и удове… Помолимо се Господу за њихово и наше спасење.
Престанак оружаних сукоба још није крај рата. Прави мир почиње тек са престајањем мржње, кад и они који себе сматрају победницима, и они који се осећају побеђенима увиде да су на губитку сви, свеједно ко мање ко више. Јер, поражен је човек било на којој страни да се налазио. Тај пораз нека нас води покајању пред Богом, а не погружености и отуђењу што нисмо заслужили Његову милост. На свакој од сукобљених страна претешких ће жртава бити од последица рата. Дуго ће још бити непрежаљених, незалечених, незбринутих, понижаваних у неизвесностима за своје животне судбине, а пустош ће остати у њиховим и нашим душама. Многе ће генерације носити ожиљке страхота кроз које смо прошли и зато свако од нас мора бити одговоран и обавезан за бригу о деци и младима, али и о немоћнима, којима одлазак са овога света треба ублажити пажњом и помоћи. Иако мирнодопско, ово стање у нашој земљи још увек је ванредно и тако мора остати у свакодневној борби да живимо што достојније људи и што подобнији Богу.
Будимо човечни и према онима које не престају учити да смо им непријатељи; не журимо са загрљајима, али пружајмо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа. Негујмо што боље односе са нашим суседима који, и под највећим притисцима, ипак нису заборавили да смо упућени једни на друге. Не призивајмо Божју правду и милост, ако људима свих народа, вера и невоља не пожелимо оно исто што се и за себе молимо.
Будимо људи, деца Божја, и уздајмо се више у Његову правду него у свој гнев, ма колико се он чинио оправданим.
Молитва је најдубљи израз отпора злу.
Зло заборављено, сакривено и неокајано постаје извориште нових зала.
Позивамо свој напаћени народ: браћо и сестре, идимо само путем правде и поштења, вере и врлине, чојства и хришћанског витештва, без мржње и освете ма према коме, клечећи увек пред Богом, а никад пред људима, па ће Он, Господ над војскама, Сведржитељ, Господар историје, Бог љубави и милосрђа, али праведни Судија васељене, бити са нама. А буде ли Он са нама, кога да се бојимо? Нека се умилни звуци звона са звоника наших храмова и манастира слију са молитвом Цркве Православне у срцима и на уснама свих нас: Господе сила, с нама буди, јер другог Помагача осим Тебе немамо. Господе сила, помилуј нас! Амин.
Будимо оно што у својој основи и јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, “јетрвице адамског колена” – народ севапа, правичности, истинољубља, а не народ ината, љутих кавгаџија и хајдучија. Борбен, али никад ратоборан, да брани своје а не да осваја и освете чини. Мало који народ у свом језику има реч задужбина, која значи и рад, живот, заветовање, а не само прилог за душу. Светиње су наше светлост у којој видимо Васкрслог Спаситеља свог, али и Син Божји гледа нас. Многи данас хоће да буду Европа и добро је што то хоће. Као светосавски народ ми смо у Европи већ вековима, и то у оној узвишене духовности која је од Истока ишла ка Западу. Ми смо у њој не само са сазвежђима својих светиња, већ и са једним од првих европских законика, Душановим, као и са читавим нашим умотвором, од најстаријих до најновијих времена. У њему је и законик народне мудрости, језика, свег нашег историјског и духовног постојања. Држало нас је то кроз дуговековно живљење на својим земљама и својим огњиштима, данас разореним управо онде где је било највише људске снаге и честитости.
Али, сем у своје руке, српски народ мора да се узда и у Бога. Молимо се Господу да уразуми све оне који несрећу носе или сеју међу народима, али да уразуми и нас саме, како бисмо се клонили свега што је нељудско и недолично. Као они Свети ратници, на нашим фрескама, будимо најодлучнији поборници добра у овом данашњем свету зла око нас и у нама. Јер, и зло, као свака сила, за времена је. Заслужимо да Бог буде у нама, па ће нам Бог и помоћи да се ослободимо страхова, да се отворимо свему што води напретку и нади.
Ако нас порази и понижења не озлоједе, ако у трпљењу сабирамо снаге да се не поништимо, наша велика патња може нам бити велико чистилиште за препород, без кога нам нема ни подмирења насушних потреба ни правог духовног живота. Безнађе није само пораз, већ порок обездушеног човека коме је лакше препустити се немоћи него упорно, истрајно борити се и молити, сваког дана, да се сачува и спасе великомученички народ наш. Ниједна служба њему не може бити само повремена или успутна, већ заветовање да она мора бити непрестана, предана, Богу приступачна.
Будућност српског народа – не само на Косову и Метохији него свуда где се налази – зависиће од тога да ли се он држи или не држи свега онога што је свето и честито, човечно и еванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на Истини. А Истина, за нас хришћане, не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је Личност, жива Личност Сина Божијег, Који је уједно прави Син Човечији. Конкретно, буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда па и на Косову и Метохији: одбаци ли Христа, нестаће га из Књиге живих на небу и на земљи.
Браћо и сестре, будемо ли заиста људи Божји, народ, потомци Светих предака својих, сви ћемо ми, свак на своме месту, највише учинити шта можемо за добро свога рода, за добро своје Свете Цркве, за добро и непријатеља наших и свега света, јер ће и Господ бити с нама и послати мир напаћеном роду нашем и свим другим људима. То не сметнути с ума. Сметнути с ума и оставити ситнице и разлике и оно што је било. Било и прошло! Пред нама је будућност, у којој треба свако да чини оно што је на корист њему, али и на корист свему роду нашем. Доносећи вам благослов светих предака ваших, Светих предака наших, Светог Саве нашег, Светог кнеза, Светих преподобних отаца наших, мученика и новомученика, ја вам, браћо и сестре, стављам на срце ту дужност која нас све обавезује: добро свога многонапаћеног и мученичког рода.
Припадајући мученичком Косовском народу српском, ми сведочимо да је боље да и нестанемо као људи, него да опстајемо као нељуди, јер је бољи мртав човек, него жив нечовек, јер су Богу и мртви људи живи, док су нељуди пред Њим мртви још док ходе по овој земљи.
Данас када дочекујемо Нову 2000. годину, сматрамо да немамо право на разуздано весеље и смех, када се пале, руше и минирају српски манастири и цркве на Косову и Метохији, када гину невина српска деца, старци и одрасли, када је милион гладних избеглица у Србији, и колико нашег народа без посла. Када горе српска села и нестаје српски народ, немамо право на раскалашна и сувишна весеља и гозбе.
Увек треба, браћо и сестре, да се подсећамо на Свете претке наше. На оно што је свето и честито, и што нас је кроз векове усправљало на овом свету и на овом Балкану, толико немирном кроз векове, па и данас.
Данас посебно поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији и молимо се Богомладенцу Христу да их (Он) заштити и укрепи у ношењу крста који им на нејака њихова плећа метнуше силници овога света. Као и претходних, и ове године делимо тугу и забринутост са свима вама због дешавања на Косову и Метохији,- око ове наше свете земље – срца и душе Српског народа; око нашег духовног Витлејема, колевке наше културе. Гле, за нашу светолазаревску земљу данас моћници овога света бацају коцку и бесрамно вређају наша осећања и наше достојанство. Данас, они у име својих интереса на Балкану и Европи, газећи при том све норме међународног права на којем почива данашњи свет, хоће да отму Српском народу његову колевку, његову душу и срце које ће заувек остати и бити на Косову и Метохији. Нек се пред овом чињеницом добро замисле сви они који на најбезочнији начин крше све норме Божије и људске правде, а пре свега права Српског народа на колевку његове Отаџбине.
У празничном расположењу и радости не смемо заборавити нашу браћу и сестре прогнане из Босне и Херцеговине, Хрватске, те Косова и Метохије. Апелујемо на све органе власти у Србији и Црној Гори да им омогуће нормалан и пристојан живот, да се заузму за њихова права на повратак и поврат њихове отете имовине. Посебно апелујемо на све вас, драга децо духовна, да овај празник хришћанске радости поделите са вашом браћом и сестрама прогнаницима. Сетимо се данас и свих оних који су остали на својим огњиштима или се вратили на њихова згаришта. Пратимо и видимо да свакодневно трпе дискриминације и понижења, само зато што су Срби и што су смогли снаге и храбрости да се врате и опстану на својим огњиштима.
Док се у свету прокламује слобода, нашој браћи на Косову и Метохији одузима се чак и право на живот. На њима се испуњавају речи Христове да и птице и животиње имају свој дом, а они, као и Син човечији, немају где главу склонити (Мт 8,22). Нашој браћи на распетом Косову и Метохији, разорени су домови, спаљена огњишта, порушени вековни храмови, гробови прекопани. На земљи, коју смо крвљу платили, они немају право да живе. Њима, пре свих, упућујемо речи које је Христос упутио својим следбеницима:,,Не бој се мало стадо…” (Лк 12,32). Опстајати и остати данас на Косову и Метохији, могуће је заиста једино са Господом. Зато нека их Господ обрадује неисказаном радошћу. Не желимо данас да прозивамо оне који су криви за такво стање и њих нека обасја светлост данашњег Дана, не би ли схватили сву дубину греха који чине, не само према нашој браћи, већ и према себи и своме потомству. Нека Господ њима опрости јер не знају шта раде, а ми праштамо ради љубави Христове, јер само љубављу испуњени, можемо разумети величину данашњег дана – Празника мира. Само таквом љубављу, можемо се радовати са Витлејемским пастирима и са анђелима певати о миру: ,,Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2,14).
У ове дане пасхалне радости, у време божанске милости према свима и свакоме, не можемо, а да се не сетимо људске неправде и насиља моћникâ овога света над нашим Косовом и Метохијом, над Србијом и целокупним српским народом. Косово и Метохија су саставни део живота сваког православног Србина, као што је и сваки Србин нераскидиво повезан са Косовом и Метохијом. Знајући то, креатори ове историјске неправде управо су хтели да нам нанесу најдубљу могућу рану, неизрециви бол и патњу – бол и патњу која нас упућује на јединствену, спасоносну голготску патњу Господа нашега.
Косово и Метохија није само питање српске територије. Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се са Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и као народ, живели и умирали са косовским заветом: „Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека!” Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас. Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ; желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара… Покоравајући се Христовој вољи и науци, ми обелодањујемо њихово безакоње, њихово лицемерство, по много чему слично оном Пилатовом прању руку у крви Праведника.
Имајући Косово и Метохију у срцу, у непрестаном старању за нашу браћу и сестре и све који онде пате, имајући живо Косово и Метохију даноноћно у себи, нико нам га није отео и не може нам га отети. Отаџбина је срце човека, каже један песник. Ми смо у своја срца поставили Косово и Метохију. Позивамо све православне Србе да косовски завет у потпуности испунимо, а то је светолазаревски завет. Ако држимо тај завет, нико нам неће отети Косово и Метохију, ни овога ни онога века, као што нико није могао јеврејском народу отети његов свети Јерусалим. Позивамо све, почевши од политичарâ и научникâ до најскромнијих и најмлађих синова и кћерију наше Отаџбине, да својим радом и честитим живљењем заслужимо и сачувамо пред Богом Косово и Метохију.
Нека научници својим научним радовима бране Косово и Метохију! Нека уметници својим стваралаштвом изразе лепоту и суштину нашега Косова и Метохије! Нека спортисти своје спортске успехе заветују Косову и Метохији! Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету! Нека сваки ратар прву бразду заоре и посвети Косову и Метохији! Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији! Нека сваки политичар своју прву политичку мисао и напор на међународном плану посвети одбрани Косова и Метохије! Нека сваки духовни пастир своју прву молитву Богу узнесе за Косово и Метохију!
То је позив на борбу непрестану која ће бити Богу мила, а наша молитва од Њега услишена, јер питање Косова и Метохије не предајемо у руке варљивих људи и њихових интереса већ га предајемо Богу и суду Његовом. Као што је некада Псалмопојац певао отетом и разрушеном Јерусалиму, и ми певајмо у духу косовског завета: ако заборавим тебе, Косово, ако заборавим тебе, Метохијо, нека ме заборави десница Господња! Нека се прилепи језик мој уз непца моја ако се тебе не сетим, ако не истакнем Косово и Метохију за почетак весеља мога.
Али ми, драга децо духовна, не смемо због неправде клонути, не смемо се уплашити, већ сав живот свој Христу Богу предајмо! Христос греха не учини, нити се нађе превара на устима Његовим, па ипак би осуђен и разапет. Али зато и славно васкрсе! Ако, не дај Боже, српски народ на Косову и Метохији доживи још једно своје распеће, страшније од свих претходних, останимо са Христом: не кунимо, зло не мислимо, већ се молимо и са Крста сведочимо љубав Божју према свима и свакоме. Сведочимо Христа, Победника смрти, греха и сваке неправде, а они који зло чине другима чине га још више себи. Кад-тад, не покају ли се, они ће горко заридати.
Да ли сам имао довољно снаге и умења да праву реч кажем о трагедији прогнаног, разапетог народа, о опустошеној земљи која му је била отаџбина, а не само домовина? Није ли ово што Црква чини, поред свих настојања, ипак више запомагање него права помоћ? Колико је нас, људи Цркве, и колико пута, залазило у прихватилишта, домове, болнице, да би свакодневно показивали своје старање о њима? Колико свештеника утиче да скромније буду свадбе, славе, разна освећења, па и саме сахране и парастоси, у време највеће беде највећег броја становника ове земље? Све то, рекао бих, просто распусно обиље јестива и пића, не усмерава се на помоћ гладнима којих има и међу рањеницима, инвалидима, а не само међу децом и остарелима! Пасивним, чак пословним односом свештенства према пастви, не одбијамо ли од себе народ који све види, уместо да га окупљамо? Има много племенитих, пожртвованих верника који би помагали паросима и подстицали их да одистински саосећају са невољнима, и све што сакупе одвајају за њих. Да могу стићи, Васкрсли Бог ми је сведок, пред црквама, болницама, па и пред луксузним дворанама за банкете и модне раскоши, стајао бих и лично просио за страдалну нашу браћу, сестре и децу. Свако од нас требало би, на један активан начин, да посрами све оне бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не да се само згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око нас.
На крају, који није завршетак него, пре ће бити, тек почетак, желимо да поручимо својим драгим верницима у Епархији рашко-призренској, на жртвеном пољу у Косову, које је поље праве српске славе и вечног опредељења, у Метохији и у Староме српскоме Расу, сведоцима крста Христова и покајницима, у многоме, за све Србе: да Наше нове одговорности нипошто не значе растанак, него још тешње јединство са њима и још ревносније служење спасењу њиховом, свом и свију људи, у слави Јединог истинитог, у Светој Тројици слављеног, Бога и Господа.
Можда је на овом свету неистине, неправде и мржње више, али су истина, правда и љубав моћније.