У манастиру Светог Димитрија код Гњилана крштен је кнез Лазар: Светиња у рушевинама плени лепотом и сјајем

Мапа Косова и Метохије, на којој су цркве и манастири начичкани једни до других и у реалности, на терену, стварно изгледа тако.

У које год село да се уђе, зађе у шуму или град, наилази се на цркве, манастире, али нажалост, најчешће на њихове рушевине. Сви они који су током векова кидисали на ове крајеве освајајући их, трудили су се да затру све што је српско, не би ли трагове духовног, културног и наслеђе српске државности, обрисали са простора Косовског Поморавља.

Једна од светиња, чије рушевине и даље плене светлошћу и светошћу, је манастир Светог Димитрија у атару села Кметовце, неколико километара источно од Гњилана. У брдима изнад Кметовца, недалеко од шуме, која од манастира иде ка истоку, налазе се остаци цркве у којој је, према предању, крштен кнез
Лазар.

Владар који је српском народу показао којим путем да ходи, остављајући му у аманет косовски завет, родио се у Прилепцу, који је од Кметовца свега неколико километара удаљен, те народно веровање, да је у овој цркви крштен, има утемељење. Усмена предања кажу да је манастир настао у време цара Душана средином 14. века. Манастир се нашао на удару Турака после Косовског боја 1389. године, а скроз је разорен у 18. веку. У периоду између 1966. и 1968. године, над остацима цркве изведени су конзерваторски радови. Манастирске рушевине данас се налазе под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја.
Мештани Кметовца, али и околних села се сваког празника у великом броју окупљају око зидина овог храма.

– Овде смо долазили још као деца, тако је и данас. Тада је било много више људи, много више Срба. Овде код гробља била је стара велика трешња. Сада је нема. Међутим, ево за 40, 50 година, све се променило. Малобројни Срби у овом крају покушавају да опстану некако. Живи се тешко, посла нема, млади одлазе. Ретки су они који овде нађу неки посао, преживљава се углавном од пољопривреде и пензија – каже једна пензионерка, коју је удаја одвела из родног краја.

Око цркве налази се веома старо српско гробље, а западно од ње некада је био храст, по свему судећи стар више стотина година. Стабло је вероватно поломио ветар. Корење и сломљено дрво стоје метар и по изнад земље, а остаци храстове коре наслагани су у његовој близини. Непосредна околина са долином око манастира зове се Варварица. Црква Светог Димитрија и данас светли неумањеним сјајем, пружајући прелеп поглед на тек узоране њиве, пашњаке и шуме. Из њених зидова ниче трава, маховина, а ту је и прошлогодишње сасушено пољско цвеће. Остаци неког украса, положени су на њене зидове. Место крштења владара који је српском народу показао којим путем да ходи, опредељујући се на Косову пољу за живот вечни и царство небеско, налази се на месту где, стиче се утисак, влада такав мир и смирење, да ни ветар не дува. Иако црква нема кров, нити било какву заштиту, необично је чиста. Нигде ни опалог лишћа у њој. Све блиста. Са десне стране код улаза су постоља за паљење свећа.

Остаци воштаница јасно казују, да светиња није заборављена и да у њу поред мештана, долазе и ретки ходочасници. Сунце је измамило гуштере, који ненавикнути на посетиоце, брзо беже са топлог камења. Многе цркве на Косову грађене су од камена који када се нагреје на сунцу, бива некако необично пријатан на додир. Тако је и у цркви Светог Димитрија, чије зидине пружају уточиште и прибег сваком ко се ту нађе. Светлост која се од њих одбија, некако милује. У даљини два пулина враћају овце које су се одвојиле од стада.

Након што је пострадао у боју на Косову, кнез Лазар је сахрањен у цркви у Приштини, а две године након тога, његове мошти су пренете у његову задужбину манастир Раваницу, где се и данас налазе. Тамо где је тишина, људи су ближи Богу, сматра се. Тишине у брдима изнад Кметовца данас не мањка.

Близина неба, вечност царства небеског кроз живу цркву и њене светиње у Косовском Поморављу, али и пролазност свега овоземаљског, па и славе моћног средњовековног српског царства, одавде су јасно видљиви. Већ је сумрак, у даљини ка југу, сунчев залазак јасно открива чак и врхове Шарпланине. Црква Светог Димитрија остаје да чека обнову, одолева времену, призивајући свој народ, тамо где му је колевка.

Аутор: Слађана Тасић