Наша крвава пролећа

Потрага и борба за истином, како би се доказао стварни положај Срба на Космету траје деценијама. Да ли је, или не, постојао прави приступ – или се то свргавало на страну зарад неких виших циљева – остаје упитно. Ни до данас, косовски Срби нису добили ништа осим говора пред изборе и обећања о бољем животу који никако не долази.

Вишедеценијска борба коју је Албанија на разним фронтовима, најчешће прикривено, пакосно и павелићевски, водила против СФРЈ кулминирала је само годину дана после смрти идеала братства и јединства. Шиптарске побуне на Космету избиле су марта 1981.године и почело је студентским протестом албанских студената на приштинском универзитету, а поводом лоше хране у мензи.

Окарактерисана као социјална, побуна је била све осим тога. Поред хаоса који су албански побуњеници правили свуда на територији покрајине, од подметање пожара у Пећкој патријаршији, скрнављења гробаља и уништавања свега што је српско, „наше“ власти су покушавале заташкавањем да реше проблеме. Српски народ на својој кожи најчешће је сносио последице таквих одлука.

Југословенске власти су тада покушавале да сакрију од шире јавности право стање на терену зарад мира у земљи и региону, што је, чини се, био увод у сва каснија дешавања и ветар у леђа албанским терористима који су пролазили често без последица по своје редове, а све опет, зарад  дебело уљуљаног конформизма братства и јединства, мира и љубави за све, осим наравно, Србе на Косову и Метохији.

Корени свих наших недаћа леже  баш у том прикривању злочина шиптарских терориста, нарочито у осамдесетим годинама, али и раније, а нарочито касније.

Срамно је било понашање власти и само неколико година после демонстрација, када се  десио напад на Ђорђа Мартиновића 1985.године и када је злочин окарактерисан као самоповређивање, иако сви данас знамо да је набијање на колац са стакленом флашом дело шиптарских терориста, као одговор на његово одбијање да оде са огњишта. Дело које је претходило многим протеривањима Срба са Космета, које је настављено и даље у будућност, као упозорење за све друге који се буду противили вољи криминалаца. Велики терет на леђа и савест, као и осуду треба ставити оним Србима који су зарад новца и положаја дозвољавали да многи њихови сународници живе живот недостојан човека.  Својим неделањем, минималним деловањем или деловањем у супротности са оним за шта су били задужени, довело је до давања  простора за маневар Албанцима.

Март је, опет, био крвав месец у нас Срба.

Након неколико година деловања по јужној српској покрајини, убиства и напада на многа униформисана лица, али и цивиле, ликвидиран је вођа и оснивач такозване УЧК, односно ослободилачке војске Косова. Та акција полиције касније је, наравно, искоришћена као представа за западни свет и браниоце слободе и демократије.

Главни носиоц тероризма на Космету последњих година двадесетог века била је управо терористичка група Адема Јашарија, који се данас прославља као ослободилац Косова и зачетник промена ка независности албанског народа на простору јужне српске покрајине, а многе улице и тргови данас носе називе охолих и огавних, до лаката крвавих бораца за независно Косово.

Сукоб у селу Ликошану, у глоговачкој општини десио се 28. фебруара 1998.године између ОВК (УЧК) и три полицијске патроле Мупа Србије. Догађаје у Дреници, Преказама, а пре свега у Ликошанима Албанци су користили да Србе, наравно, опет представе као злочинце и да свету покажу какву репресију трпе. Фотографисани су убијени цивили, снимане сцене кукања и вапаја за правдом, па слате у свет како би им свет помогао, а Србију осудио. Две стране медаље, замењене су једном, терористичком.

Није била битна истина, већ интерес и корист.

Оно што је било „кап која је прелила чашу“ у западном свету, био је случај Рачак. Иницијална каписла даљег страдања, искоришћен као повод за бомбардовање и агресију на СР Југославију, исцениран од руке запада и шиптарских завереника.

У селу Рачак, општина Штимље, у јануару 1999, у борби је убијено 40 припадника тзв. ОВК. Истрага српске полиције и тадашњег дежурног судије утврдила је да међу убијенима нема жена и деце, да је већина на себи имала вишеслојну одећу, војничке цокуле и да су користили оружје.

Када имате виши циљ, говорили су Албанци у међувремену, морате да се жртвујете. Да ли је то жртвовање Вокер искористио да етикету злочинца налепи Србима и уведе нас у седамдесетосмодневни рат од стране светских сила које су ровариле по нашој земљи сејући смрт, а жањући касније, просперитет за себе!?

Вилијам Вокер, тадашњи шеф косовске верификационе мисије ОЕБС-а, извештај финске форензичарке Хелене Ранте, интерпретирао је као српски злочин над албанским цивилима. То је послужило као повод за НАТО бомбардовање. Финска форензичарка касније је сведочила да је радила под великим Вокеровим притиском.

Недуго затим, 24.марта 1999.године почела је агресија на нашу земљу. 78 дана и ноћи пакла уследило је, јер је некоме дошло да се игра рата и без икаквог одобрења УН, оружјем забрањеним Женевском конвенцијом, ориле су се бомбе широм Србије и Црне Горе, плешући уз звуке Милосрдног Анђела, како му запад надену име. Међународно право умрло је тог дана, а данас му дајемо помен, иако се многи позивају на њега када им затреба, као што је ситуација између Украјине и Русије. Данас, покојно међународно право важи за све, осим Србе.

У тренуцима рата, сила се осилила па је уз „ослобађање“, решила и да заради. Наравно, преко Срба. Вађењем органа Србима и неалбанском живљу у једном селу на северу Албаније отварана су врата за бизнис. Семафор запада, колико год се они тога одрицали, дао је зелено светло.

После потписивања Кумановског споразума, одласка српске војске са свете земље, резолуције 1244 и масовног одласка у избеглиштво српског живља које је морало да напусти своја огњишта, јер је Европа заједно са Америком ослободила терористе и дозволила им да некажњено, као и увек чине зверства и надаље, неколико година касније догађа се погром.

17.март 2004.године.

Долазимо до злочина без казне који и данас траје. Пред очима међународне заједнице одиграло се верско и етничко чишћење које су спровели они који су се век уназад приказивали као жртве и исти они због којих су страдала српска деца, како цивили, тако и униформисани голобради младићи на бранику отаџбине. Етнички је очишћено шест градова и девет села, више од 900 српских кућа је запаљено, уништено или тешко оштећено 35 српских светиња, од којих 18 споменика од културног и историјског значаја.

Мета су биле и књиге крштених, венчаних и умрлих, доказ вековног трајања и постојања Срба на Косову и Метохији.

У подне, 17.марта, из јужне Митровице па шире по покрајини беснео је пожар „мирољубивих родољуба“ са заставама Албаније у рукама. Рушили су и палили све пред собом. Добили су „осуду“ и то је све. Настављено је ширење мира опет преко леђа Србије позивима на дијалог.

У годинама које следе, најчешћа мета, уз људе који се зову Србима, била су гробља. Уништавали су, рушили, прекопавали наша гробља из страха да се не повампиримо, па онако мртви да их повучемо за собом. Тада преваре овог света не могу да им помогну, а пропаганда не постоји. Знају они врло добро да и земља говори, а душе ће кад тад наћи смирај. Због њиховог мира, не смемо дозволити окупаторима да постану „власници“, већ своју земљу од окупатора морамо ослободити.

17.фебруара 2008. године Косово једнострано проглашава независност. Влада Србије исте вечери је ту одлуку поништила као противправно акт привремених органа у Приштини и од тада се интезивно ради против косовске независности.

У међувремену, од 2008. па до данас, инциденти и провокације од такозване државе и даље су чести, у последње време и учесталији него иначе.

Сукоби између Срба и Албанаца и даље трају и верујем да ће трајати док се ситуација не разјасни, окупирана територија не поврати матици и све док свет не скине наочаре. Тог дана, када свет буде слободан и способан да призна своју кривицу и врати нам оно што је отео, тада ћемо бити слободни да кажемо да је правда победила. Да ту тему затворимо и душманима опростимо. Јер, хришћански је праштати. Али да никада не заборавимо. До тада, нек нам је Бог у помоћи.

Јована Цакић