Како муслимани у БиХ краду српски језик и проглашавају га “босанским”

Наши муслимани у Босни (који себе од 27. и 28. септембра 1993. године званично називају “Бошњацима”) говоре српским (штокавским) језиком, који они називају “босанским”. Они су српског порекла и потичу од породица које су силом или милом примиле ислам у периоду османске окупације 1463-1878.

Још увек нисмо установили зашто тај језик од 1993. године називају “босански”, а не “бошњачки?” Ваљда је логично да језик зову именом свог народа ког су одредили 1993. године.

И као сви новостворени народи на простору Титове Југославије, они чињеницу свог новонасталог “босанства” или “бошњаштва” покушавају да пројектују у прошлост, не би ли тако оправдали и утемељили свој новонастали национални идентитет.

Највећи проблем у тим настојањима је то што се од својих комшија (и некадашњих рођака) Срба разликују једино у вери и једино у чињеници да су њихови преци у неком тренутку прихватили Ислам, док смо ми остали у православној вери, која је заједничка и њиховим и нашим прецима.

И једна од кључних тачака таквог пројектовања свог новонасталог идентитета у прошлост, је и овај тзв. Први босански (или бошњачки) рјечник, за ког данашњи Бошњаци тврде да је старији од Вуковог српског рјечника—што је, по њиховом мишљењу, аутоматски доказ да је тзв. босански језик старији од српског.

Шта је ту истина? Који је језик старији?

Као што знамо, средњевековна босанска држава је била држава српске властеле, који су у родбинским и свим другим везама, били део мреже власти династије Немањића и српске средњевековне државе. У таквој српској државној творевини се користи искључиво српски језик и ћирилично писмо. У свим повељама, почев од Повеље бана Кулина из 1189. године (која је један од најстаријих споменика српског језика) користи се искључиво српски језик и ћирилично писмо.

Да је тако, показује на пример и ова повеља коју видите на слици. У њој босански бан Стефан II Котроманић (чија је мајка Јелисавета Немањић) 1333. године дарује Дубровнику полуострво Пељешац и у даровном писму наводи да је даровница састављена у четири примерка, и то како пише “двије латинсци а дви срьпсцие” тј. “два на латинском и два на српском” језику. У суштини, током читавог трајања средњевековне Босне, језик који се користи се назива искључиво српским.

Овај речник из 1631. године је саставио човек родом из Тузле, коме не знамо пуно име и биографију, већ само знамо да се потписивао као “Мухамед” или “Мехмед”, “Хеваји” што је песнички надимак и значи ваздух и “Ускуфија” што је такође надимак. И једина веза тог речника Хеваји Ускуфије са Босном је то што је он једанпут назвао свој језик регионалним именом “босански” тј. написао је 1631. године “рјечник на босанском језику”. То је једина ствар коју данашњи муслимански коментатори и медији преносе и на тој чињеници заснивају читаву своју теорију о некаквом “босанском језику” који је старији од српског.

Међутим, оно што медији у БиХ не објављују и што очигледно намерно изостављају јесте чињеница да је Ускуфија заправо тај језик у свом речнику називао српским! Доказ за то су Ускуфијине песме које он назива “Илахије на српском језику” и “Позив на вјеру на српском језику” итд.

А какав је то Ускуфијин “босански рјечник” из 1631. године?

Најпре, он је написан на “арабици” писму које 99.99% данашњих босанских муслимана не могу да прочитају. Они ни реч тог писма не разумеју. То је арапско писмо, које се у то време користило за писање турског језика, а турским освајањем српског простора и ширењем Ислама, то писмо се адаптирало и за употребу на српском језику. Затим, тај “речник” садржи изузетно мали број речи и због тога не може да се подведе под појам речник, а нарочито не може ни да се пореди са Вуковим рјечником из 1818. године.

Са друге стране, јасно је да је Ускуфијин речник био намењен Србима, који су прелазили на Ислам и који су полако прихватали нову веру и начин живота.

Из Ускуфијиног “Позива на вјеру српског језика” примећујемо покушај помирења Срба муслимана и Срба православаца, између којих су владали напетост и неповерење, настали чињеницом преласка одређеног броја Срба на веру окупатора. Јасно је да је у том процесу било и сукоба. Зато Ускуфију та чињеница сукоба мучи те песмом “Позив на вјеру српског језика” позива на мир и међусобно поверење. Он у тој песми истиче да се ради о једном народу па се чак и позива на Светог Саву:

“Отац један, једна мати
Прво би нам, ваља знати.
Јер ћемо се паски клати?
Ходте нами ви на виру.
….
Нек не чини силу, славу,
Не приличи нико лаву,
Нек узнаде СВЕТОГ САВУ.
Ходте нами ви на виру.
….
Памет није бит се, клати,
Већ на вири бити брати,
Врло право, вирно слати
Ходте нами ви на виру”.

Када читате Ускуфијин рјечник, постаје јасно да он није никакав споменик некаквог босанског језика, већ покушај да се објасни да су тадашњи муслимани у Босни били врло свесни своје српске националности и да нису бежали од ње, већ су покушавали да помире и обједине своју нову мухамеданску религију са својим српским пореклом.

У правом лингвистичком смислу никакв “Босански рјечник” ту не постоји, а нарочито не постоји некакав речник који је старији од српског.

Босански или бошњачки језик ни дан данас лингвистички не постоји јер нема ни језичку основу тј. најмању варијацију од стандардног српског језика, да би могао бити одвојен језик. Овде се напросто ради о једном српском (штокавском) језику.

У суштини, на штокавском говорном подручју, постоји само књижевни српски језик који је једини историјски утемељен од раног средњег века и најдоминантнији, ма како га данашњи политичари и шарлатани регионално звали.

Извор: Историја Срба