Црвен цвете…
Под сенкама предвечерја, на небу се шаренило огледало земље. Саживела се земаљска туга са небеским вапајем.
Горела је црква, крштенице, историја. Немо смо гледали. Хипнотисани сопственом немоћи неспособни да се померимо гледали смо како у неповрат одлазе наши гробови, кости и знамења. Иконе су плакале. Народ се молио. Звери су ликовале.
Тог дана сва несрећа и зло слило се на вековно огњиште једног народа. Отето, затрављено, загушено губилиште историје на тлу црквеног земљишта. А крвави цвет остао је као сведок страдања да сваког пролећа подсећа на бол, али и наду да док год цвета, Господ нас није заборавио.
Ту, међу травкама око манастира крв је натопила земљу, напојила кости под њом а звер разгалила, јер ни умирућа није одустајала од истине и борбе. Црвенија од свих других, крв Косовца росила је земљу одајући јој почаст и захвалност за своје постојање.
Док су крвници на крстовима покушавали да полете ломећи их, уздизала се само српска душа носећи на анђеоским крилима завет хероја.
Натопљен крвљу, цветни изданак земље сведочи истину генерацијама, вековима, не дозвољавајући непријатељу да га затре. Ту, где цвет покошен падне, опет се уздиже црвенији, пркосећи.
Тог дана ватра је плесала уздижући се до облака, уплашена и сама да се не опече о небо. Гасила се сузама старице, седе косе увијене у црне мараме, док је дим згаришта кадио Европу. Кроз манастирску порту куљао је мирис тамњана, освештавајући и људе и звери лакомислене да ватреном стихијом могу заварати траг српског постајања на прагу рајских врата.
Ту, где уморан сан хвата прогнанога, сјај звезде обасја му пут ка кући, видајући му ране и говорећи са небеса да ће и то проћи. Друмом, из безнађа ка светлости, кренуће носећи са собом завет повратка.
Прогонитељ остаде, да бедан гради свој амбис, тетурајући се о црквене бедеме црне од гари и мржње који му показиваше да у том њиховом изгледу споља – огледа се све што је он изнутра. Туђин без корена, празна љуштура жељна љубави, пали анђео, одметник од Бога и остављен од света, жртва сопствене пакости и глупости, лажи и незнања.
Тишина је гласнија од вриска и уши пара до изнемоглости. Најтежа је у страдању. Страдао си и ти, прогонитељу. Од тог трена страда све у теби и око тебе. Не видиш, слепче, своју децу. Не видиш, жалосниче, болести и туге окомљене под сивим небом, а изнад облака који су те заробили, греје сунце. Сунце које прети да обасја планету.. Светлост истине да обасја пут повратнику, а теби бреме његовог страдања на леђа да вечно вучеш клетву коју си сам себи на врат окачио, до краја света.
Косовски ће божур заувек цветати, баш као и косовска душа Србинова и нећеш имати мира ни на оном свету док грех не окајеш и не признаш злодела, злотворе. Тек тада, можда тада, опроштај ће заиста звучати у твојим ушима као спасење. И спасиће те, гле чуда, баш онај коме си највећу неправду чинио.
Пише: Јована Цакић