Најтужнији дан Краљевине Југославије и престоног Београда

краља

Printscreen

Деветог октобра 1934. у четири сата и 10 минута, приликом званичне посете Француској, у Марсељу је извршен атентат на краља Југославије Александра Карађорђевића

Два најмасовнија догађаја и доживљаја, не рачунајући ослобођење Београда 1918, приредио је краљ Александар народу престонице и читавој земљи. Први када се венчао са румунском принцезом 1922, а други, тужни, када је убијен и када је испраћен из Београда на вечни починак у Белу Цркву, која надвисује Тополу. Оба ова догађаја су била масовна, међународног значаја и оба су забележена камерама.

Н1 “ДОБИО” НОВОГ ЕКСПЕРТА – СТРУЧАН ЗА СВЕ!!! Ко је нови историчар, колаборациониста?!

Сахрана краља Александра 10 дана после атентата била је светски догађај. Европа не памти сахрану на којој је било присутно толико крунисаних глава, председника република, председника влада, министара и других цивилних и војних званичника готово свих европских земаља и великог броја земаља ван Европе. Живот, дело и смрт краља Александра окупили су у Београду готово све владаре и друге званичнике из читавог света, а помен краљу, на дан сахране одржан у готово свим престоницама Европе на којима су присуствовали представници власти тих земаља.

Смрт и сахрана Краља Александра Ујединитеља, оца Југославије — показале су колико га је народ волео, а страни народи и њихови представници колико су га високо поштовали и ценили.

Деветог октобра 1934. у четири сата и 10 минута, приликом званичне посете Француској, у Марсељу је извршен атентат на краља Југославије Александра Карађорђевића. У 16 часова и 45 минута лекари су констатовали смрт, тачно пола сата после атентата. У сумрак тог влажног и хладног дана кроз престоницу и читаву Југославију је прострујала вест о Краљевој погибији. „Протрну читава земља”, коју обави туга и зебња.

Марилина Века: „Не подлежите уценама ЕУ и САД – Косово је Србија“

Министар спољних послова. Богољуб Јевтић и маршал Двора генерал Александар Димитријевић, убрзо после трагичног догађаја обавестили су кнеза Павла о злочину и смрти краља, чије су последње самртничке речи наводно биле упућене народу – Чувајте ми Југославију! Кнез Павле је одмах у Двор позвао председника владе Николу Узуновића и чланове владе. Владиним манифестом у црном оквиру објављена је југословенском народу трагична истина о смрти Краља и његов акт о наименовању краљевских намесника. Отворена су врата Новог Двора и у Маршалату изнета Дворска књига, у коју је могао да се упише сваки поштовалац покојника.

Општа, неизмерна и неописива туга захватила је цео Београд. Црне заставе залепршале су се са свих београдских јавних и приватних зграда, од министарстава до јатаганмалских кућица. Шаренило у излозима заменила је општа црнина, портрети краља у црним веловима и кандила, која светлуцајући обасјавају његову слику.

Чим је потврђена трагична вест, Министарство спољних послова упутило је одмах свим страним посланицима акредитованим на Двору нотификацију о ступању на престо Југославије, на дан 9. октобра т. г. краља Петра II. Још у току ноћи, београдски гарнизон положио је заклетву верности Краљу Петру II, а 10. октобра су то учинили председник и већници града Београда и друге институције, друштва, удружења.

Патријарх Порфирије личном донацијом помаже 15 студената у Хрватској

У четвртак 11 октобра, у 11 часова пре подне, одржана је седница југословенског Сената и Народне скупштине, на којој су положили и потписали заклетву верности Краљу Петру II краљевски намесници, сенатори и народни посланици. На тој седници једногласно је примљен предлог и објављено да се „Краљ Александар Први од данас зове: ВИТЕШКИ КРАЉ АЛЕКСАНДАР I УЈЕДИНИТЕЉ. Од тог дана намесници су преузели вршење Краљевске власти до пунолетства Краља Петра II.

Чим се сазнало за трагичан догађај, са свих страна света почеле су да стижу дирљиве изјаве саучешћа краљу Петру II, краљици Марији и кнезу Павлу, од двадесетак краљева, и исто толико председника влада и других званичника.

Истим бродом којим је отишао у посету враћен је у земљу ковчег са мртвим краљем. Од приспећа у сплитску луку, преко Сплита и места којима је пролазио воз са ковчегом краља, народ је владару одавао почаст. У Загребу је око 200.000 људи одало пошту краљу, чији је ковчег био истакнут испред зграде колодвора. Новине су писале да „плаче Загреб”, „да је Загреб једно са Опленнцем”, да „цео Загреб пружа слику тешке жалости”. Људи су се клечећи молили за душу вољеног Владара и плакали када су загорски сељаци изнели на својим раменима ковчег у воз за Београд. Авиони са црним заставама на крилима пратили су воз од Загреба до Београда.

ЊЕГОВА СВЕТОСТ У СРПСКОЈ АТИНИ: „Од оних који су изгубили некога, никада нисам чуо једину реч мржње према онима који су зло учинили“

Долазак дворског воза са мртвим телом краља који је био предвиђен за 15 октобар у 13.30 часова по подне, померен је за 15. октобар око 11 ноћу због тужног дочека у Сплиту и местима дуж целе пруге. Иако је била ноћ, трамваји после 10 нису радили, на улице Београда од железничке станице до Двора изашле су хиљаде људи да дочекају мртвог краља.

На железничкој станици: цео генералитет, на челу са војводом Бојовићем, командантом Београда генералом Војиславом Томићем, командантом Главног генералштаба генералом Миланом Недићем и командантом Краљеве гарде генералом Петром Живковићем, намесници, краљевска Влада, дипломатски кор, и други званичници. Краљица Марија са својом мајком румунском краљицом Маријом, кнегињом Олгом, кнезом Павлом и другим лицима.

Штампа је доносила дирљиве описе дочека ковчега „У 11 часова и 10 минута улази у станицу извиднички воз. Пет минута доцније, тихо, без шума, појављују се два велика фењера који леденом светлошћу пробијају мрак колосека. Челична локомотива са великим државним грбом и натписом: „Чувајте Југославију!” улази у станицу нечујно као авет на крилима мрака. Вагон са мртвим телом Краљевим стаје испред Дворске чекаонице. Кроз отворена врата вагона у црним драперијама, цвећу и ловору, види се ковчег. На њему Краљева генералска шапка и сабља”.

Марилина Века: „Не подлежите уценама ЕУ и САД – Косово је Србија“

„Из Дворске чекаонице излази Њ. В. Краљица у дубокој црнини. Њено достојанствено држање сломио је бол. Крши руке и пригушени јецај, тако болно задржаван у Њеним Краљевским грудима верне Супруге и примерне Мајке, пролеће пероном у гробној тишини.. Тежак обруч притиснуо је сва срца. Гардиски официри прилазе ковчегу и износе га из вагона. Више се не може издржати болни тренутак. Сузе су пробиле чвор у грлу. Непомични у поздраву на десно, са чврсто стиснутим сабљама, ни ђенерали, ни официри не могу више да задрже сузе.”

„Плаче челични командант Београда, неустрашиви ратник и војсковођа, армијски генерал Воја Томић, плаче командант Главног генералштаба армијски ђенерал Недић, плаче командант Краљеве гарде Петар Живковић, плачу сви официри, до последњег војника”.

„Кад су гардиски официри изнели ковчег из Дворске чекаонице и положили га на кола, као у језивом трансу непрегледна маса света, која је бројала на десетине и десетине хиљада, поколебала се, заљуљала и пала на колена. Људи у фраковима и у радничким оделима, грађани и сељаци, даме у дубокој црнини и жене под марамама клекле су на хладни тротоар. Јецај, који је први избио из краљичиних груди, у грчу бола прострујао је кроз срца стотину хиљада уцвељених Београђана. Грцај и плач обузео је Београд”

„Улице од железничке станице до Старог Двора, на којима су клечале у полумраку силне хиљаде погнутих људских прилика, гробном светлошћу трепериле воштанице у уздрхталим рукама и јаук пролетао кроз јецање као дах смрти над грцајем умирућих”. Кроз тај шпалир суза и плача, тело краљево пренето је у велику салу Старог Двора. На сред дворане био је подигнут катафалк, прекривен љубичастом драперијом, окружен великим воштаницама и посут белим хризантемама. У немој тишини отпочео је помен. Кад је краљица пришла, пољубила ковчег и клекла и кад је салом пригушено одјекнуло њено јецање, сви су плакали. Два дана био је ковчег изложен у дворани Старог двора, а уплакани народ је одавао пошту краљу. Тело је из старог двора пренето у Саборну цркву ноћу, 17 октобра, у 11 часова.

Краљ је сахрањен у четвртак 18. октобра. Улице су биле пуне света, највише око Саборне цркве. Пола милиона људи пратило је, кроз улице Београда, са сузама у очима свог владара на вечни пут у тихи храм на Опленцу. Док су звона звонила, грували су топови, а авиони кружили над торњевима цркава и тужном поворком. Последње опело служио је патријарх Варнава. После опела и дужег говора патријарха, два питомца Војне академије – наредника, од којих један узима дрвени крст, на коме је само натпис Александар I, а други кољиво, стају на чело поворке. За њима излазе носиоци краљевских знака. Начелник главног генералштаба, армијски генерал Милан Недић носио је Круну, адмирал у пензији Прица скиптар, армијски генерал Лазић јабуку, дивизијски генерал Крстић стег, а дивизијски генерал Павле Јуришић сабљу. Из цркве за њима излазе три маринска официра. Они носе венац од свеже боровине са натписом „Марија” на белој свиленој траци. Венац је својим рукама исплела краљица Марија.

МИЛОШ ЈЕ ДАНИМА САМ БРАНИО СВОЈЕ СЕЛО ОД АЛБАНСКИХ ТЕРОРИСТА! Био је последњи Обилић 20. века, ЊЕГОВЕ ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ СЕ ПАМТЕ

Када су ковчег из цркве изнели чланови владе са председником Никола Узуновићем, прекривен тробојком са краљевом капом на њој и ковчег ставили на лафет који су вукли краљеви гардисти, призор је био толико узбудљив да је мало ко могао да се уздржи од плача. Полиција плаче, а војницима који стоје непомично сливају се сузе низ лице.

Непосредно иза ковчега корача краљ Петар Други у соколској униформи, његова мајка у црнини, чланови краљевске породице За њима се ређају остали чланови делегација. Лаганим кораком огромна тужна поворка испред и иза лафета са ковчегом Краља кретала се улицом краља Петра, кнез Михаиловом, Престолонаследниковим тргом, улицом краља Милана, кнеза Милоша и Немањином до железничке станице, одакле је тело возом испраћено до Младеновца, а одатле колима на Опленац.

Народ збијен у густе редове, скамењени људи са капама у рукама, смерно се крсте, неки уздишу, неки бришу сузе, жене вриште, људи се гуше у сузама, падају на колена. Двадесетак камиона носе хиљаде венаца са дирљивим натписима, венци поглавара држава носе се на рукама.

Железничка станица, чијих је дванаест стубова обавијено црнином са рељефом и иницијалом Краља било је место дефиловања домаћих и страних трупа поред ковчега.

У 11 часова и 25 минута витешки Краљ је заувек напустио престоницу. Дворски воз лагано креће из београдске станице. Напред, на локомотиви, исписане су крупним словима последње Краљеве речи: „Чувајте ми Југославију” У три сата по подне топовске салве и звона са свих цркава објављују да је тело краља спуштено у крипту на Опленцу, где ће почивати под гомилама венаца.

На сахрани Петен, Геринг, војвода од Кента…

Сахрани краља Александра присуствовало више од 30 страних делегација, представника круна и влада и шест војних делегација: албанска, аустријска, аргентинска, белгијска, бугарска, грчка, данска, египатска, енглеска, италијанска, јапанска, летонска, мађарска, Кнежевине Монака, немачка, перуанска, пољска, португалска, румунска, руска, Сједињених америчких држава, турска, француска, холандска, чехословачка, чилеанска, швајцарска, шведска. Најбројније су биле румунска и француска делегација на челу са Албером Лебреном, председником Француске Републике, са великим бројем генерала и адмирала међу којима и маршал Петен. Енглеску делегацију предводио је војвода од Кента, а немачку Херман Геринг.

Црна застава на Ловћену

Према извештајима Цетиња, краљево родно место, дочекало је вест у дубокој потиштености и скрушености са неизмерним болом и бескрајном жалошћу. Црногорци су преко својих капа превукли црни флор, а жене су обучене у црнину. Има их који су своја одела обојили у црно, што се чини само у случају тешких народних катастрофа. Један стари Црногорац потресен болом за својим милим Господарем, узвикнуо је:– Не памти се да је од смрти владике Рада и кнеза Данила Црну Гору задесила већа несрећа. Ако је икада била, сада је Црна Гора, изгубивши свога највећег и најмилијег сина, црна н грдна.

Да би се још јаче и видније истакао бол Црне Горе, планинарско друштво истакло је на Ловћену на капели Петра II Петровића Његоша велику црну заставу, која се из даљине могла видети.

Политика/Идентитет.рс

Leave a Reply

Your email address will not be published.