Трговина српских органа на Косову и Метохији

У клиничко-болнички центар „Мајка Тереза” у Тирани током 1999. године примљено је 75 пацијената са Косова и Метохије са дијагнозом тешке инсуфицијенције бубрега.

Хируршки захвати над цивилима, жртвама трговине органима, извођени су, по свему судећи, у домовима здравља или болницама који су током ратног периода били коришћени за лечење рањених припадника злочиначке УЧК. За те потребе коришћени су део болнице у касарни „Бајрам Цури”, дом здравља у фабрици „Кока-Коле” у Тирани, неуропсихијатријска болница у затвору број 320 у месту Бурељ и приватна кућа адаптирана у болницу у близини места Тропоја, такозвана жута кућа. Поред тих локација, српско тужилаштво располаже подацима да је постојао и илегални затвор у руднику Дева који се налази у пограничном делу између Србије у рејону, Косова и Метохије и Албаније, један крај тунела је на КиМ, а други у Албанији.

Дошло се и до података да су цивили, потоње жртве трговине органима, били камионима одвожени са Косова и Метохије у Албанију, у време и непосредно након ратних дејстава. Једини правци за превоз камионима били суна граничним прелазима Ћафа Прушит и Врбница које су контролисале албанске граничне службе.

Постоје и бројни докази да су цивили дуго били заточени у логорима, али да никада нису ослобођени. Тако, рецимо, тужилаштво располаже званичним дописом УН мисије на Косову и Метохији да су две особе српске националности, Мићо и Радмила Петровић „живи и да се налазе у логору или заробљеништву”. Иако ова информација потиче из 1999. године, они никада нису пронађени и даље се воде као нестали.

Докази за тврдње да су отети цивили живи и заробљени огледају се и у прикупљеним изјавама сведока. У тим списима се наводи да су припадници УЧК током 1999. и 2000. године контактирали породице несталих и киднапованих особа из Гњилана, рекавши им да су им чланови породице живи и да се налазе у логору Бурељ у Албанији.

Конкретно, породице киднапованих Драгана Ристића, Јовице Пауновића и Драгана Арсића контактирали су Ахмет Исуфи, члан Главног штаба УЧК и командант зоне „Карадак”, и његов рођак Ахмет Кадрију, припадник УЧК. Они су тражили новац како би ослободили Ристића, Пауновића и Арсића из логора Бурељ. Такође су породицама киднапованих омогућили контакт са Раифом Алију који је представљен као управник логора Бурељ. У тим контактима, породицама отетих је речено да се у овом логору налази 280 киднапованих особа.