Милица Ракић, симбол свих наших страдања

Да тог кобног 17. априла, 1999. године, ракета НАТО авиона није погодила њену кућу у београдском насељу Батајница, Милица Ракић данас би имала 26 година и бринула младалачке бриге.

Овако, заувек трогодишња девојчица, постала је вечити симбол страдања невиних жртава у бомбардовању Србије и Црне Горе.

Те априлске вечери, око 21 сати, добро познат звук сирена надвио се над Београдом. Преплашеном народу, тај разарајући звук који улази у сваку пору коже, значио је само једно – почела је ваздушна опасност.

У кући породице Ракић, надомак батајничког аеродрома, мала Милица спремала се за спавање. Не слутећи ништа, мајка ју је ставила на ношу и отишла за час у собу да својој ћеркици припреми кревет за спавање. У истом часу, небом над Батајницом, у својој геноцидној намери, крстарили су авиони. Један од њих, испустио је распрскавајућу бомбу, чији гелери ломе стакло од купатила у коме је седела Милица.

Прасак и ломњава стакла и купатилских плочица, Миличиним родитељима Душици и Жарку запарали су уши и срце горе од сваке сирене. Како је раније причао Жарко, тата страдале девојчице, одмах по експлозији утрчао је у купатило. Дете му је лежало мртво на поду, око ње је свуда била крв, али се овај отац ипак надао да је његова ћерка и даље жива…

Узео ју је у руке, сјурио се низ степенице, однео у ауто и превезао у болницу. Међутим, тамо су могли само да констатују смрт.

Уместо да попије топло млеко и загрљена с плишаним медом утоне у најлепши сан, трогодишња Милица лежала је мртва на поду купатила. Расечене артерије на нози, са безбројним повредама и расекотинама по телу, мала, невина невојчица постала је жртва НАТО агресора. Милица, која ни није знала да је рат у току, нити знала шта бомбардовање значи, страдала је на најнеправеднији начин.

Није дочекала прво школско звоно. Ни прву симпатију. Није дочекала матуру. Ни први плес. Није дочекала ништа, а требало је све.

Милица Ракић – симбол свих наших страдања.

Извор: Отачаство