Гробови метохијских мученика оптужују и вапе за правдом на гробљу орловача

Парцела један, овде на Орловачи ник не брине о гробљу, а оно треба да буде државно знамење. Да се прво овде доводе гости из света када дођу да преговарају са нама о нашој земљи, Космету, говори „у браду“ избегли песник Ранко Ђиновић, док замиче за гробљанску капију.

Олгица Божанић иде напред са рукама пуним цвећа и свећа. Ћутке плаће још од када смо се искључи са Ибарске магистрале. На гробљу Орловача леже њена два рођена брата и још тринаесторица браће од стричева – Костићи и Божанићи из Ретимља и Оптеруше, села надомак Ораховца. Њих су у комшије Шиптари у униформама ОВК на превару отели и побили. Кости су им нађене у јами Волујак 2005. а покопане у Београду 2006.

На гробље идемо у дану када се чуло да је, наводно, ветеранима ОВК неко доставио листе Срба – сведока на предстојећим процесима у Хагу. Али, то није повод.

„Није то ни важно“, рекла је Олгица када смо кретали из редакције. „Ми знамо ко их је отео. Имамо списак“.

На Орловачу се иде пошто се Ранко вратио из Ретимља где је сликао уништених 14 кућа Костића. Куће нико није обилазио од 2006. године. Олгица је хтела да браћи исприча шта је „ново у Метохији“.

Мaрилина Века: „Не подлежите уценама ЕУ и САД – Косово је Србија“

„Последњи пут смо крај домова били 2006. Заједно са писцем Петером Хандкеом, а водио нас је Ранко. Сећам се како је Хандке палио свеће на гробу Анђелка Костића, нежно грлећи његову супругу Лазарку. После је написао „Универзум бола“, као путопис са заједничког ходочашћа по Метохији. Свака му част. Он је један од ретких западњака који су се према нама Србима показалли као људи“, говорила је Олгица док смо се возили Београдом.

На парцели 1 нашла је од „камних суза“ Тодора (16) и Лазара (34) до идентичних „суза“ стоје над главама осталих 13 Костића, четири Божанића, једног Ђиновића – Душка, али и Стамена Ганева, официра. Ту су и две хумке где су покопани остаци оних који нису могли бити идентификовани. Олгица се надносила над сваки гроб.

„Ми се више не плашимо, немамо чега. Све су нам већ узели“, говорила нам је после тихо, исплакавши се на септембарској јари Орловаче.

„Злочин у Ретимљу и Отеруши је непочинство из јула 1998, за које је свет увелико знао када је почео да бомбардује нашу зељу због наводног злочина над Албанцима. Ови њихови злочини оптуују пред Богом и свим судовима и оне који су их починили и оне који су им то омогућили. Гробови сведоче“.

Археолози открили најсевернију српску светињу: Прича Душанове цркве крије вишевековну тајну

Прича о Ретимљу и страдању Костића и Николића, као и Божанића из оближње Оптеруше крај Ораховца, почиње када комшије Шиптари, сврстани војне формације, 18. јула нападају Ораховац и околна села. Олгица је тада била у стану у граду који је бранила српска полиција, а четири километра даље, 14 кућа Костића бранили су сами Костићи наоружани ловачким пушкама, пиштољима и шта су већ имали. Целу ноћ се пуцало, а ујутру су остали без муниције.

„Причала ми је мајка да је битка трајала сву ноћ, а од наших је погинуо само Анђелко Лазаркин. Предали су се када је дошао Срећко Симић из Отеруше, претходно заробљен, да им у име Шиптара понуди „слободу на бесу“ ако се спакују и оду за Зочиште. Наводно, правили су слободну територију од српског терора“, говори Олгица, сећајући се да се предало 17 мушких и 35 жена.

Епилог је био да су Шитари „по беси“ дозволили само да се Анђелко сахрани. Цео дан су потом малтретирали и мушко и женско на јулској врелини усред села. Онда је дошао каион и 16 мушкараца је утерано да их никада више не виде. Остало је сећање како мајка Драгица Божанић преклиње да узму њу, а децу врате. Како жена нуди хлеб синовима којима су жице око руку, а они из камиона претучени и крвави моле мајку да врати хлеб – требаће њима. Онда камион одлази.

„Тих 35 ћена, уз Станоја Костића који је био тешко болестан па га нису узели, дошло је до оближњег Зочишта. Сместили су се некако. У рано јутро кренуо је напад и на Зочиште, а избеле жене су потрчале у Манастир Светих врача. Кажу, тамо су калуђери већ појали молитве – наставља Олгица.

„Када су гранате почеле да падају по манастиру игуман Јован је пребацио бели чаршав преко ида Светих Козме и Дамјана. Тада су ОВК борци утрчали да претражују. Ништа нису нашли, сем женског лелека. Манастир, кажу, тада није скрнављен, али јесте пошто су жене и калуђери одвели у планину Шаљу у штаб ОВК.

После су жене и калуђери ослобођени. Говори Олгица да су Међународни црквени крст и ОЕБС водили преговоре, а да је чин предаје мученица сниман од ЕОБС.

„Па ваљда знају ко је злостављао жене. Како до сада нико од тих није осуђен? Финац Мати Ратикене је био тада, а и сада је у Еулексу“, крсти се Олгица на помисао на риче о злостављању које је чула од најближих.

„У јесен 2005. у Ниш смо отишли породица Баљошевић и ја“, наставља. „Звао нас је Хозе Пабло Барјабар, истражитељ, форензичар, и рекао да су нашли гробницу у пећини Волујак. Рече, „вероватно су наши“, а ми смо били толико збуњени да смо само успели да га молимо да упали свеће крај губилишта. Узео их је и, каже, упалио. Онда нас је звао други дан да присуствујемо ексхумацији.

Олгици Божанић су други причали да се на ту Лазареву суботу 2005. „затрчавала“ преко жутих полицијских трака тражећи кости браће. Да је дозивала брата Лазра из јаме питјући неме туђине над Волујком „која кост је брата Лазара да је љуби на имендан“.

„Сахрнили смо их заједно овде у Београду. Кости су им биле смрскане експлозивом, па нисмо хтел мртве да их раздвајамо. Орловача се тада тек „дизала“, сећам се да нам је управник гробља рекао да ће капела бити ускоро готова, а на парцели 1 ће им увек бити сунца. Сваког 18. долазимо сви“.

Аутор: Вечерње Новости