Шта остаје од нас кад пресечемо корен?

Замисли да у старом породичном писму нађеш име које ти ништа не значи. Бака га прочита и каже да је то био брат твог прадеде. Писмо је стигло једне зиме кад је цела кућа чекала вести о њему. Ти једва разазнајеш рукопис. Она зна и ко га је после читања пресавио и зашто га је чувао. Тако се, за столом над једним писмом, отвара и питање шта је српски идентитет. Колико од онога што о себи знамо дугујемо људима који су живели пре нас? Шта од тога узимамо као своје и шта у ту причу уносимо сами?

Коме припадамо

У Светосављу као философији живота Јустин Поповић пише о човеку као бићу отвореном према другима. То се види и пре него што умемо да кажемо „ја“. Неко нас већ зове по имену. Чак и кад се први пут успротивимо родитељима, чинимо то речима које смо од њих научили. Јустин Поповић, Светосавље као философија живота

Човек припада породици, месту у ком је одрастао, људима с којима дели језик и народу у чијој се историји препознаје. Те везе могу да стану у један живот и да у њему имају различиту тежину. Некоме је православна вера у средишту живота. Неко своју везу са српством најјаче осети у језику којим се шали, мири с ближњима и говори деци оно што му је важно. Дете које одраста уз два језика може да има успомене и осећај припадности везане за оба.

Кад кажемо „ми“ за читав народ, тиме прихватамо да нас се тичу и животи људи које лично не познајемо. Тако српски идентитет за мене добија сасвим практичан смисао. Важно ми је и какву ће школу похађати деца из крајева у којима никада нисам био.

Може ли човек да живи без корена?

Човек може да прекине везу с обичајима у којима је одрастао и да изгради добар живот. У новој средини може да нађе људе којима верује и стекне навике које ће његова деца једног дана звати породичном традицијом. Цена прекида понекад се види тек у следећој генерацији. Ако пожели да разуме дедино писмо, дете ће можда морати од почетка да учи језик на ком је написано. За причу о дединој кући треба му неко ко је још памти.

И преиспитивање има своје место у наслеђу. Могу да волим своје претке и да се питам зашто се о некој породичној неправди ћутало. Могу да славим исту славу у стану у граду и да нађем начин да моја деца у њој учествују. Део наслеђа сачуваћемо управо тако што ћемо о њему отворено говорити и наћи му место у животу који данас водимо.

Свети Сава и српски идентитет

У четрдесетој глави Хиландарског типика Свети Сава одређује како се манастир стара о болеснима. За њих треба издвојити просторију са постељама и одредити човека који ће их неговати. Игуман је дужан да их редовно посећује и доноси им шта им је потребно. Свети Сава, Хиландарски типик, глава 40

Посебно је важна та дужност игумана да дође лично. Она и данас даје врло конкретан смисао томе да нам је Свети Сава узор. Слично мерило поставља владика Николај Велимировић у делу Српски народ као Теодул кад говори о обавези сваког народа да брине и о себи и о другима. Владика Николај, Српски народ као Теодул, одељак 82

Патријарх Порфирије је у разговору за ТВ Храм говорио о томе да Христос треба да буде у средишту наших живота и да нас повезује. Како живимо то православно наслеђе види се и по томе може ли човек друге вере да се ослони на нас кад му затребамо. ТВ Храм, разговор с патријархом Порфиријем

Шта модерно друштво мења

Прво издање Горског вијенца доступно је у дигиталној збирци Народне библиотеке Србије. Истим телефоном којим отворимо ту књигу можемо да снимимо баку док прича како је изгледала прва слава у кући у коју се удала. На таквим снимцима остаје понешто од онога што чини српски идентитет, све до речи и нагласака којих се касније ретко ко сећа. Време за разговор с људима који још могу нешто да нам испричају морамо да направимо сами. Дигитална НБС, прво издање Горског вијенца

Породице се селе, а школа, посао и распоред сваког укућанина одређују колико ће генерације бити заједно. Кад се свакодневица детета одвија на другом језику, српски ће му остати ближи ако на њему може да се нашали и исприча шта му се тог дана десило. И ћирилица постаје ближа кад на њој налази оно што само жели да чита и кад има коме да пише.

Како се данас чува српски идентитет?

Према попису из 2022. године, 84,4 одсто пописаних становника Србије навело је српски као матерњи језик. У Баваништу су на Данима ћирилице 2026. награђени ученички радови, а међу задацима су били писање, илустровање народне приче и калиграфија. Та деца су добила прилику да на писму које уче направе нешто своје. Републички завод за статистику, попис из 2022. · Извештај са Дана ћирилице у Баваништу · Дани ћирилице, области конкурса

По мом суду, српски идентитет има будућност тамо где деца могу да на српском уче и стварају, где им неко објасни зашто се у њиховој кући слави баш тај светитељ и повери им део припрема. Разлога за бригу има кад се сетимо наслеђа једном годишње, а у међувремену изгубимо навику да питамо своје старе о ономе што још памте. С њима одлазе и детаљи које ниједна библиотека неће моћи да врати.

Шта би нас преци питали?

У посвети Карађорђу у Горском вијенцу Његош је оставио стих о суду покољења. Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, посвета

„Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!“

У замишљеном разговору с прецима, очекујем да би нас најпре питали за наша дела. Коме смо се нашли кад је било тешко? Шта смо направили што други могу да користе? Можда би нам рекли и да у породичној причи сачувамо понешто о сопственим грешкама. И наша деца ће морати да доносе одлуке о којима ми данас можемо да им испричамо нешто из искуства.

Једног дана и наша деца могу да нађу писмо у фиоци. Волео бих да препознају рукопис.

Идентитет