ПОРАЗНО: Зашто све већи број младих напушта Србију?
ПОРАЗНО: Млади напуштају Србију
Више од половине младих планира да напусти Србију, показује истраживање Кровне организације младих Србије (КОМС). Млади кажу да би отишли пре свега јер желе достојанственији живот и виши стандард.
Они траже веће шансе за запослење, боље окружење за оснивање породице, боље јавне услуге и више слободе. Претходно је у једној студији речено да је од 2008. до 2015. године више од 240.000 грађана Србије отишло из земље, док Организација за европску сарадњу и развој (ОЕЦД) процењује да годишње из Србије оде и до 49.000 људи.
У новој епизоди подкаста Радио Карантин Александар Коцић разговарао је са професором на Економском факултету у Београду Михаилом Арандаренком који проучава економске миграције.
Арандаренко је објавио рад на тему економске емиграције из Србије у којем каже да су људи највећи извозни производ Србије и да емиграција и дознаке – новац који емигранти шаљу својима код куће – могу да се гледају као дефинишуће карактеристике српске економије.
Дознаке имају довољно јак утицај на функционисање економије Србије и не можемо да сагледамо како она функционише а да нисмо разумели које су димензије ова два уско повезана феномена. Мој покушај је био да попуним извесну празнину у сагледавању тога. Увек се говори наш БДП (бруто друштвени производ) је толики и толики, међутим, постоји други економски агрегат који се зове бруто расположиви национални доходак и он у себи укључује ту компоненту дознаке. Када сагледате дознаке схватите да у Србији постоји близу десет посто више дохотка него што би било да нема емиграната – каже Арандаренко.
Арандаренко објашњава да дознаке имају далеко шире значење и укључују још најмање два елемента.
Србија се задужила, не знам како ћемо прегурати годину. Један су девизне пензије које чине трећину укупног износа дознака и постоји нешто још занимљивије, а то су дохоци фриленсера или тзв. телемиграната, односно људи који не морају да буду фриленсер, већ раде за стране послодавце, а живе у Србији – наводи Арандаренко.
Професор Арандаренко каже да највећи извозни производ Србије нису ни малине, ни челик, ни аутомобили, већ људи.
Када гледамо запосленост у Србији, она је можда неких 2,8 милиона људи, али треба додати око 400.000 људи који су у сваком тренутку у иностранству и део свог дохотка троше у Србији. Ако су они на неки начин стални мигранти и немају намеру да се врате, бар не до пензионисања, онда је логично да они граде свој живот у тој земљи дестинације и да оно што од њихове зараде стиже у Србију није нешто превише. Међутим, постоји много више оних који су само привремено изван земље у сваком тренутку, и они настоје да што већи део тог дохотка који им остане после покрића минималних трошкова врате у земљу и реше животни проблем – да сазидају кућу, покрену бизнис и просто – живе боље. То су легитимни мотиви тих такозваних циркуларних или кружних миграната. Типичан пример кружних миграната новог типа су људи који раде на крузерима, за које се зна да постоји одређена сезона, да ће неко отићи да ради на неко време, вратиће се у неком тренутку у земљу и онда тако поново.
Фамозна цифра од 50.000 људи који годишње оду из Србије је тачна, али се погрешно интерпретира, сматра Арандаренко.
То је податак о бруто, укупним одласцима. То је као када би смо рекли да у Србију (туристички) дође три милиона људи – одмах знамо да они не остају у Србији, већ су само кроз њу прошли. Оно што нас треба да занима је разлика између оних који су дошли и оних који су отишли. Слично је и са том цифром од 50.000, која је, заправо, још и већа. Према подацима из 2018. тих 50.000 се односи само на ЕУ. Ако гледамо земље ОЕЦД-а и друге, та цифра би била преко 60.000. Међутим, то су људи који су отишли и од којих се већина вратила, ако не исте, а оно следеће године, јер су имали такве дозволе боравка. Ако видимо да је број одлазака, рецимо, у Хрватску или Малту био по 5.000, а у Аустрију 3.000, онда нам је јасно да су одласци у Хрватску и Малту везани за туристичку сезону, а одласци у Аустрију, с обзиром да се сматра да је Беч четврти највећи српски град на свету, очекивали бисмо да је далеко већи. Међутим, ради се о томе да ти одласци у Аустрију имају потенцијал да буду трајни. Или, замислимо одласке у земље за које немамо статистику, (као што је) Дубаи или Кина, где не би могли да добију држављанство. Статистички, већина одлази да заради неки новац који не може у својој земљи и то је оно што чини наш извоз миграната толико успешним – сматра Арандаренко.
Он напомиње да у Србији постоји проблем дефицитарности појединих занимања и да је то делимично због тога што су плате мале и што су порези за ниже плаћени рад веома високи.
Учитељица у Словачкој има мало већу плату од учитељице у Србији, али индустријски радник у Словачкој има двоструко већу плату од индустријског радника у Србији.
Једно истраживање је показало да економски фактор није главни разлог зашто људи одлазе или желе да оду из Србије, него да су неки други фактори много важнији – уређеност друштва, равноправне шансе за све, меритократија, дакле, све оно што Србија тренутно нема.
Постоје подаци о томе, али су они засновани на перцепцијама и интенцијама. Ја сам скептичан према тим подацима. Наравно да је то важан фактор, али не верујем да је одлучујући. Када питате људе зашто одлазе, први разлог је увек економски – не могу да нађем посао, не могу да се остварим, заслужујем више него што овде могу да добијем, желим да зарадим… Како објаснити емиграцију у земље као што су Емирати, Кина – да ли је економски систем тамо бољи и демократскији него у Србији – напротив, можемо да кажемо да су то диктатуре.
Економске емиграције могу бити политички корисне за власт у Србији у смислу да се одласком незадовољних грађана, Србија празни од протеста, каже Арандаренко али и додаје да је главни механизам опстанка на власти лојалност, а не одсуство протеста.
Емиграција помаже утолико што су отишли неки који би били незадовољни, али ја нисам сигуран да је незадовољство нашом влашћу, која год то била, веће у круговима емиграната него међу онима који су остали. Неки чак мисле да то може да буде и обрнуто, да временом дође до носталгије, да се сагледавају ситуације земаља у којима људи живе или да постају већи националисти.
Он каже да Србија такође стално увози радну снагу, пре свега из БиХ и Црне Горе, али да ми ту појаву не доживљавамо као радну миграцију.
Дефиниција мигранта је да је рођен у другој земљи. Ми у нашој свести имамо идеју да је неко ко је рођен у Даниловграду или Сарајеву свеједно из наше земље, али је он технички – мигрант. Та миграција из Босне, Црне Горе, раније и из Хрватске, наставља се и то је велика разлика у односу на друге земље западног Балкана које имају само одласке. Београд је ипак велики центар у региону и он је у стању да привуче праве мигранте. Данас имате и тај потенцијал да одаберете Београд као седиште свог светског телемигрантског бизниса. То су све аспекти који у суштини поправљају тај наш миграциони биланс. Од 50.000-60.000 људи који су отишли, између 15.000-20.000 су кандидати да трајно оду. С друге стране, имамо можда 5.000 оних који су дошли овде да остану, било да су то људи који су из региона па су се преселили у Србију трајно или су они који се ту случајно затичу, али из године у године ту раде – наводи Арандаренко.
