Македонска пљачка имовине Српске православне цркве и Хиландара

Бугари им не признају нацију, а они СПЦ

После Другог светског рата, на територији данашње Северне Македоније, је конфискована целокупна покретна и непокретна имовина Српске православне цркве и она је прешла у државне руке. Неки од храмова и манастира су дати расколничкој, неканонској и непризнатој  тзв. “Македонској православној цркви”, неки су признати као културно благо и води се као „ средњевековно наслеђе”, а српско име, традиција и власничка права СПЦ су избрисани и непризнати.

Непроцењиво духовно благо српског верског, историјског и културног наслеђа у данашњој Северној Македонији, које је било приватна имовина у миленијумској својини Српске православне цркве, је насилно бесправно отето, преименовано и тиме су створени услови да политичка нација створена 1945. године почне да кривотвори српску историју и присваја не само српске етничке територије већ и свету имовину СПЦ.

Наша Православна охридска архиепископија која је у саставу СПЦ, није регистрована, одбијају да јој врате имовину, епископе, монасе и свештенство као и вернике прогањају и хапсе, она делује у полуилегалним условима, а богослужења врше у параклисима по кућама и становима.

Тиме се већ деценијама грубо крше међународно заштићена верска права и слободе православног становништва, а Србима не само што су одузета верска права, већ им је забрањен и повратак на њихова вековна огњишта на која су претежно досељени албански емигранти из Енвер Хоџине комунистичке диктатуре.

Доследно је име титулара СПЦ избрисано из свих земљишних и катастарских књига у Северној Македонији, то је можда и највећи пример државног кривотворења титулара приватне имовине на окупираном подручју у светским оквирима.

Задужбине Немањића, Царске Лавре, и други ктиторски Храмови и Манастири Српске православне цркве, Метоси Светогорских манастира, посебно Царске Лавре Хиландара, су подведени под одредницу „средњевековно наслеђе”, избрисани су титулари и име власника СПЦ.

То је доследно проведено у званичним актима државних институција, уџбеницима историје, богатој литератури о споменицима културе од еминентних аутора, у музејима се тако означавају артефакти у музејским поставкама, а велика средства су уложена да ту свету имовину СПЦ тако вреднују и међународна јавност и међународне установе које се баве том проблематиком, укључујући и УНЕСКО.

Од Другог светског рата, власти у Београду помажу, подстичу и признају ту политику македонских власти, погрешно сматрајући да нам је то најближи, пријатељски народ, да са њим имамо блиске односе, да они немају непријатељских намера према Србима, наводећи и остале аутошовинистичке флоскуле које служе за уништење националне свести код Срба.

Македонске власти истичу велики значај средњевековне цивилизације на македонском тлу, неки од тих храмова се и конзервира и штити, али се доследно не спомиње да је то власништво Српске православне цркве, а не помиње се ни средњевековно Србско царство које је имало престоницу у Скопљу.

Средњевековни српски градови Охрид, Кожле, Струмица, Скопље , Штип, Баграла, Виничко кале код Винице, Тетово, Црнче на Водно, Зрзе, Маркове куле код Прилепа, Трескавац и други су преименовани из српских у средњевековни, без имало срама и обзира.

Неки од средњевековних манастира СПЦ се делимично обнављају као што је манастир Св.Богородице Перивлепте у Охриду, у Курбинову итсл.

Паравојне групације ОВК ( Албанаца ) су 2001. године оскрнавили и знатно оштетили Манастир Пресвете Богородице у селу Матејче на северу Македоније, њих је предводио Али Ахмети, сада челник владајуће Демократске уније интеграција (ДУИ). Никоме није пало на памет, да против тог господина и његових разбојника, покрене кривични поступак, пошто се он сматра заштићеним сарадником страних окупатора на овим подручјима. Да ли ће то у некој будућности, учинити неке будуће београдске демократске власти, остаје надати се.

Европска унија је донирала значајна средства пре десетак година да се заштити један од најпознатијих и највреднијих Храмова СПЦ, као „споменик средњевековне културе” у Македонији, Храм Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, на северу земље. То је задужбина српског краља Стефана Уроша Другог Милутина из 1313. године. Због одуговлачења и неквалитетног поступања, кровна конструкција је била попустила, непроцењиве фреске су оштећене, а небрига македонске државе је била у том поступку евидентна.

Задужбина цара Душана , царице Јелене и сина Уроша, на обронцима Скопске Црне Горе из средине 14. века је потпуно девастирана од стране ОВК и колонизираних албанаца на та подручја, делимична санација је извршена али онда се стало и та задужбина је препуштена зубу времена и зловољи арнаута. Верујући православни народ је обилази једанпут годишње, на празник Рођења Пресвете Богородице, подсећајући се на славну православну царску породицу Немањића.

Преко двадесет Хиландарских Метоха је егзистирало вековима на тлу данашње Северне Македоније, о њима постоји детаљна документација, хрисовуље , разни документи итсл.

Атонски манастир Хиландар је свагдашњи власник: Манастира при цркви Св. Никите код Скопља, Цркве Светог Георгија са околним селима Полошко и другим, које је цар Душан 1340. године приложио Хиландару, црква „ Светог пророка Илије ” у Штипу, приложена од стране Константина Дејановића 1381.године манастиру Хиландар а која је 1882.године била срушена и на њеном месту подигнута Хуса Медин Пашина џамија, Виргинскиски храм „Света Гора”, који је манастиру Хиландару граматом поклонио Вук Бранковић, у том манастиру је израђен Богослужбени зборник крајем 14.века који се данас чува у Хлудовој збирци у Москви, манастир Светог Николе у Псачи који је хрисовуљом Цара Душана 1358. године поклоњен манастиру Хиландару, на десетине Хиландарских метоха у Прешевској долини, Злетову, Кочанима и Струмици, Брегалници, итд.

Тој бројној вредној имовини, ради се о хиљадама хектара плодне земље, постоје многобројне хрисовуље, касније потврде од каснијих краљева ( Драгаши и др.), турске тапије , бројна историјска изучавања еминентних историчара и научника, веома лако је извршити идентификацију те имовине Царске Лавре Хиландара.

Оваквих примера, на жалост има на хиљаде у тој нашој братској Републици.

Софија и Скопље су 1. августа 2017. године потписали међудржавни споразум о пријатељству и сарадњи који предвиђа и решавање отворених историјских питања између те две земље.

Та комисија се није до сада усагласила ни око Гоце Делчева ни око нити једног другог битног питања, сем што имају идентични став против српског народа, њене историје и СПЦ .

Софија је недавно послала и меморандум државама-чланицама ЕУ у коме наводи да су „македонски језик и македонски народ настали током постојања комунистичке Југославије”, као и да македонске власти фалсификују историју.

На тај меморандум је реаговано из Северне Македоније уз истицање да су, како је назначено, „македонски народ и македонски језик неупитна ствар”, и да је посреди „грађанско право на самоопредељење”.

Једино власти и националне институције из Београда, доследно се држећи ставова Комунистичке партије Југославије о решавању националних питања , држећи се успут као и братски руски народ Лењиновог концепта решења националног питања , се једнострано одричу територије Јужне Србије, која се данас погрешно назива Северна Македонија , а толеришући даље грешке македонске псеудоелите, довешће у крајњој линији до нестанка тог несретног дела српског народа, и до поделе територије Јужне Србије између бугарских националиста и албанских фашиста.

Српска православна црква ће морати да извуче поуке из злочиначког покушаја режима господина Мила Ђукановића у Црној Гори, као и покушаја окупационе власти на КиМ, да редефинише свој став по питању грубог кршења религијских и имовинских права СПЦ на подручју данашње Републике Северне Македоније, и да доследно брани своја многовековна имовинска права на тој територији, као и право да обавља верску делатност у храмовима који су сопствена приватна вишевековна имовина СПЦ.

Од ненационалне власти у Београду и данашње квази србске елите, не треба ништа очекивати, они раде у складу са вишедеценијским подешавањима, Српска православна црква, као народна црква се мора вратити на политику славних Карловачких и Цетињских митрополита, који су вековима успешно бранили и одбранили историјска права и тековине народа, и довели до Уједињења чију стогодишњицу смо обележили септембра ове године.

Извор: Стеван Зивлак / Таблоид