“Богатство двоазбучја” – удружени злочиначки пројекат

Када желите да измените изворни идентитет једном народу то свакако мора обухватити све сегменте који га дефинишу – језик, писмо, обичаји, вера, територија.

Рушење сваког од ових сегмената се спроводи на различите начине, оркестрирано, из разних углова и од стране читаве машинерије разних појединаца и институција а у овом тексту ћемо укратко указати на један од начина који се користи у сегменту “писмо”. То је тзв. диграфија одн. упоредо коришћење два различита писма у једном језику.

Сигурно сте наилазили на злочиначке текстове у којима се пропагира тзв. “богатство двоазбучја” па се то “богатство” приказује између осталог и кроз диграфију.

Углавном се истиче бесмислица попут “Срби су једини народ који може сопствени језик да чита на два писма упоредо” и онда се поставља текст исписан измешаним словима ћирилице и латинице. Сам такав назив “Срби су једини народ” има за циљ да у читаоцу разбукта својеврсну гордост и изопачени понос што је ето део народа који је једини у стању за тако нешто. Дубље посматрано у овоме чак одише и одређена доза расизма или нацизма јер за диграфију није потребна никаква посебна фреквенција ума коју имају једино Срби нити је потребна генетска предиспозиција коју имају само Срби већ је у питању класичан психолошки ефекат који је последица стечене навике. Када сте од рођења окружени упоредним коришћењем два писма на сваком месту диграфија није никакав феномен.

Наиме, диграфија је изводљива у сваком језику који постоји на свету и који је постојао у прошлости уколико би било потребе за диграфирањем језика. Овде се поставља питање коме је циљ да баш српски језик буде диграфски и шта је крајњи исход тога. Зар заиста треба да будемо поносни што истовремено можемо у свом језику да користимо наша идентитетска слова и слова која су осмишљена да измене наш изворни идентитет? И шта је конкретно ту за понос? Што су ова друга слова првобитно силом уметнута у наш језик док се приступ самог злочинца није изменио па свој отров није назвао “богатством” и тако га упаковао Србима?

Није ни за какав понос скрнавити свој језик словима свог непријатеља, није ни за какав понос учити децу да је свеједно пишу ли ћирилицом или латиницом, имају ли момка или девојку, ручају ли у подне или у поноћ и да ли се моле Богу или ђаволу.

Не наседајте на заиста злочиначку подвалу о “позитивној диграфији”.

На крају крајева и коришћење бројева у словним текстовима је својеврсна диграфија а добрим познаваоцима неког страног језика никаква отежаност не би било упоредо коришћење српског језика и тог неког страног по принципу реченица по реченица.

П.С. и Јапанци користе чак 4 различита писма у свом језику али сва 4 морају да се користе како би им језик био смислен односно, не може се цео јапански језик исписати само једним од та 4 писма а то је свакако посебна тема.

Аутор: Младен Дрча